У својој књижари у строгом центру Москве, Купријанов је Спутњику добродошлицу пожелео на српском језику. Иако српски не говори — добро га разуме. Некада је често долазио у Србију и, како каже, „увек је посебно тражио разлоге да посети Београд“.
„Веома волим Београд. То је један од мојих омиљених градова. Нажалост, одавно тамо нисам био, а некада сам га посећивао и по три-четири пута годишње. Чини ми се да је Београд јединствен по својој толеранцији и по томе што је то прави европски град из седамдесетих година. Имао је такву трагичну судбину да се развијао одвојено од европских градова и није био богат. Тако да су неке важне ствари, које су други градови изгубили и којих нема ни у Русији, тамо сачуване. То су градске традиције и навике, када млади људи ноћу иду на роштиљ у Улици Краља Петра и када у прелепа живописна јутра стари Београђани, лепо обучени, шетају градом. Све те градске праксе у Русији нису постојале, јер нису створене ни за време Совјетског Савеза, а много је изгубљено“, прича Купријанов.
Руски србофил који једино Београд воли више од Србије
За себе каже да је србофил и да једино „Београд воли више него Србију“. У Србији има много места које је заволео, попут Студенице, али се само у Београду осећа „као код куће“.
„Српска култура се у основи разликује од руске, језик је другачији, а традиције су различите, али се Београђани понашају тако да тамо не осећам никакву разлику, пружају право гостопримство. У Београду се осећам као код куће. То је зато што познајем тај град, волим да шетам, да сам у покрету… И уопште, Београђани, Срби имају јединствену трагичну историју у 20. веку, имају огромну снагу и велики број веома важних културних кодекса — поштовање према старима и деци и невероватну гордост, понос. Стварно волим Србију! Ја сам заправо србофил и то не кријем“, истиче Купријанов.
На опаску да у Русији нема много књига српских писаца, Купријанов истиче да је у руским књижарама, ипак, једна полица за њих увек резервисана.
„Прво, постоји генерација која је одрасла на Павићу, превели смо много књига Горана Петровића и многе књиге Моме Капора. Заправо, имамо целу полицу посвећену српским писцима, иако малу — ипак, целу. Чак је и ваш министар одбране Александар Вулин написао књигу, која је преведена на руски језик. Упознао сам се са њим, долазио је у Москву и овде је представио своју књигу. У сваком случају, Русија прати српску књижевност, а некако смо и ми Руси одувек имали посебан однос према Србији. Дакле, није много, али се, ипак, преводе књиге српских писаца. Такође, знам и да се руски писци преводе на српски“, каже Купријанов.
Купријанов се бави и организацијом фестивала и сајмова, а његов гост у Москви је својевремено био и Горан Петровић, један од најзначајнијих и најчитанијих савремених српских писаца.
„Хтео сам да позовем и Мому Капора, али он није могао да дође, јер је већ тада био јако болестан. Али Горан Петровић је дошао у Москву на фестивал који сам организовао и то је било врло интересантно. И уопште, био је то диван сусрет“.
Павић је руски писац, а Капор је могао да промени ток историје
Ипак, највећи жал, како каже, остаје што није успео да у Москву доведе Мому Капора.
„Чини ми се да је он за Русију веома важан писац и веома потребан — и тада и сада. Говорио је о веома важним стварима, које руска литература није обрађивала. Суштина је да у Русији није било тако горког искуства као у Србији. Можда је ово што ћу рећи моја смешна нада, али мислим да би се догађаји у Украјини одвијали на потпуно другачији начин да је он дошао овде до 2012. године. Наравно, то није тако, али да су га људи тада читали, можда би и живот могао бити мало бољи, и у Русији и у Украјини“, сматра Купријанов.
Милорад Павић је најпревођенији српски писац на руски језик и једини је српски књижевник који је у Москви још за живота добио бисту. Русија га сматра својим писцем.
„Он је веома читан и веома вољен. Павићева дела се и даље издају у великим тиражима. Он се генерално сматра руским писцем. У тој мери је обавезан за читање, практично као Ремарк. То је већ елемент руске културе“, истиче Купријанов.
„Фаланстер“ је у Новој години започео нови живот и то на новој адреси — Тверској улици број 17. Ова култна књижара отворена је 2002. године и има необичан концепт — сви запослени се сматрају једнаким, а позиција директора не постоји, иако Борис Купријанов у јавности често фигурира као њен директор.
„Свака (наша) књижара већ дужи период продаје добре књиге. Чињеница је да се у Русији однос према књизи веома разликује од других земаља. Упркос чињеници да је Русија земља великих писаца, десило се то да смо од деведесетих година овде имали непоштовање према књизи и страшно разочарење у књижевну реч… Ако прођемо Кнез Михаиловом видећемо велики број књижара. Истина, нисам био у Београду пет-шест година, па не знам како је сада, али такав број књижара у Русији је потпуно недостижан… Руси су лако и са задовољством престали да читају књиге. Не сви, али многи. Због тога смо хтели да отворимо књижару, која се разликује од осталих — једину малу књижару у којој је било могуће купити литературу одабраних аутора, која је квалитетна, а такође и књиге малих издавача“.
На опаску да сваком странцу који посети Москву у очи упада чињеница да Руси много читају и на сваком месту — и у метроу и у парковима, као и то да су књижаре увек пуне купаца и „у по ноћи и у по дана“, Купријанов каже да је то „чудно запажање“.
Књига бира човека
„Знате, то је чудно запажање, јер они стварно не читају, а ако читају — читају врло мало, много мање него у другим земљама. Руски људи се веома мењају. Међутим, сада се догађају врло занимљиве ствари — у Русији „расте“ нови читалац, који је заинтересован за различите ствари и који не чита ради разоноде, већ зарад разумевања, поимања света. Када је човек независан, он мало зависи од рекламе. Тако се догодило да су се наше навике, које су биле у совјетско доба, завршиле… Сада се појављује нови читалац, који се труди да буде што сличнији европском читаоцу, који није једноставан и који уме да постоји и у оквирима конкуренције других средстава забаве и који разуме вредност књига. Чини ми се да је још рано говорити о профилу руског читаоца, али ћемо ускоро и њега моћи да оценимо“, каже Купријанов.
Нова година обећава да буде интересантна и када је реч о новим читаоцима и када је реч о изазовима тржишта и издаваштва, истиче Купријанов.
„Мислим да ћемо у новој години потпуно обновити тржиште књига. Биће другачије, израшће нови читалац, појавиће се нови издавачки пројекти. Сигуран сам да ће доћи до трансформације ланаца књижара“, сматра Купријанов.
Купријанов каже да је „тешко рећи“ ко је његов омиљени писац, јер, како додаје, то може бити „и Толстој, и Достојевски и Горан Петровић — било ко“, а на питање да препоручи књигу коју би, по његовом мишљењу, свако требало да прочита он одговара: „Павић је имао такву мисао — да књига бира човека. Због тога мислим да ће свако пронаћи своју“.
