Хит на друштвеним мрежама протеклог викенда била је туча продавачице са припадницом Комуналне полиције на једној пијаци у Београду. Корисници не само да су одобравали физички обрачун, већ су и одушевљено навијали. Дан раније мреже су преплавиле фотографије и видео-снимци човека који је пререзао себи гркљан на улици у Крагујевцу. Али ово су само најсвежији примери — социјалне мреже свакодневно пуне сличне сцене које су, готово по правилу, најгледаније. У дељењу ових садржаја предњаче деца и млади.
Психолог Ида Теодосијевић каже да је, на жалост, у људској природи потреба да гледамо овакве слике, а што је снимак бруталнији — то више привлачи.
„Очигледно нисмо изгубили приматску потребу да гледамо насиље, па и нечију смрт — својевремено најгледанији клип на интернету било је извршење смртне казне Садама Хусеина“, подсећа Теодосијевићева.
Као у време гладијатора — деца гледају како се секу вене
„Постоји нешто посебно у људској природи кроз целу историју, сетимо се римских борби са гладијаторима — људи су обожавали да гледају како се убијају, а у Средњем веку спровођење смртне казне било је празник за целу породицу“, каже Теодосијевићева.
Додаје да је вероватно тајна између живота и смрти тренутак који нас на неки начин паралише, па гледамо насиље и смрт, али је то и пројекција наше агресије. Зато ове слике треба држати даље од деце, а пошто је то у нашем друштву немогуће, јер нема контроле званичних медија, најважнија је контрола садржаја које прате у раном тинејџерском добу.
Она упозорава да гледање бруталних сцена насиља децу може трајно променити, а на који начин — то је индивидуално и највише зависи од тога у каквој породици одрастају.
Насиље подстиче насиље
„Ако у породици има насиља, дете ће то клање и друге драматичне сцене гледати као нешто што му пружа ослобађање, а може чак и да га одведе у садистичко понашање. Онај ко то никада раније није видео — може да се престрави, да доживи шок, да има одређену врсту трауме неко време. Зато родитељи треба да буду амортизери, у зависности од реакције детета, треба видети како му приступити“, саветује саговорница Спутњика.
„Насиље у класичним медијима које је постало рутина је, пре свега, опасно, а када се две жене туку — најмлађима треба објаснити да то није забава“, каже овај психолог.
„Треба детету ставити до знања да је то много озбиљнија ситуација, да је то једна грешка која долази од стране старијих, тако треба представити ствари. Да на неки начин почну да се освешћују и едукују о томе шта медији раде. На који начин праве замке да се отвори неки наслов и да се на крају не прочита ништа посебно“, каже Теодосијевићева.
Професор Факултета безбедности Ненад Путник каже да у нашој земљи не постоје механизми којима би могли да се банују овакви садржаји. И када би медији који пласирају овакве снимке били контролисани, њихово објављивање на друштвеним мрежама не можемо спречити, јер њима управљају искључиво власници и администратори.
Сајбер-суверенитет
Он подсећа да су Русија и, посебно, Кина увеле одређене измене у интернет свету — Русија има пандан Фејсбуку, али се он у великој мери не разликује од оригинала.
„Србија живи на основним тековинама глобалне информатичке мреже, сматрамо да је интернет најслободнији медиј, док је Кина увела цензуру“, каже Путник.
„Очигледно ће тај тренд цензуре друштвених мрежа бити све већи у будућности. У прилог томе сведочи појава ’сајбер-суверенитета‘, новог појма који управо означава право државе да регулише садржаје на друштвеним мрежама и да практично води цензуру у складу са својом идеологијом и настојањима да уреди тај сегмент простора“, каже саговорник Спутњика.
На питање шта би Србија морала да уради да би имала „сајбер-суверенитет“, он одговара да би прво морала да правно регулише то питање и да омогући функционисање, односно цензуру непримерених садржаја на друштвеним мрежама. То подразумева доношење нових закона, али и конкретан рад у сајбер-простору.
„Морала би да успостави и неки вид оперативне контроле. У Кини то ради полиција, за сваку четврт одређен је тим који прати шта грађани у Кини посећују, какаве садржаје гледају и према томе их цензуришу. Они имају свој пандан Фејсбуку, Инстаграму и другим социјалним мрежама“, објашњава професор Факултета безбедности.
Пад западне демократије?
Међутим, Запад сматра да је Кина назадна земља, управо због тога што контролише интернет, па се поставља питање — да ли би увођење одређених мера цензуре, посебно на друштвеним мрежама, поред питања безбедности, отворило и друга.
„То је и питање политике и идеологије у односу на оно што ми сматрамо као вредност. Ако смо се приклонили западном вредносном систему, да га тако назовем, када су у питању слобода, демократија и основне вредности — онда би то, свакако, било њихово кршење“, закључује Путник.
Пре две године Србија је добила прву домаћу друштвену мрежу — црква.нет, која, највероватније због своје природе, није успела да се избори за велики број пратилаца.
Пандан друштвеној мрежи Фејсбук још нико није покушао да направи, иако у тај посао није потребно уложити много. Пре свега — потребна је добра воља, а ако би се мрежа организовала под окриљем државе, поред цензуре непримерених садржаја, могла би деци и младима да понуди и едукативне садржаје који би упозорили да гледање насиља подстиче насиље.
