Проблеми у Либији почели су специфичном формом такозваног „арапског пролећа“, али је, за разлику од Туниса и Египта, у Либији дошло до оружаних конфронтација унутрашњих снага, као и војне интервенције споља. Бивши амбасадор Србије у Египту Драган Бисенић објашњава, међутим, да је у тој земљи је и пре интервенције 2011. постојало посредовање између зараћених снага које је водио председник Чада Идрис Деби, али да је војна интервенција НАТО-а преокренула пут решавања либијске кризе у насиље и хаос.
Хафтар у Берлину пристаје на примирје?
Проф. др Божидар Форца, пензионисани генерал, каже да је Хафтар био близак Гадафију и да је био један од команданата у сукобу са Чадом, али да је након тога измакао контроли и био притворен.
„Американци су га, међутим, спасли, и 20 година је провео у САД па можемо да закључимо да су га они и послали. Хафтар је био лидер побуњеника против Гадафија. Мени је један алжирски званичник још док је трајало ’арапско пролеће‘ рекао: ’Ви ово зовете пролећем, а ми се смрзосмо. Погледајте како под изговором рушења тоталитарних режима креће домино ефекат‘“, присећа се Форца.
Бисенић додаје да је Либија, посебно од тренутка убиства Муамера ел Гадафија, у ковитлацу насиља у ком нема јасно дефинисаних политичких платформи. Резултат свега је подела земље на колонијалне форме која је доста верно пренета и у данашње односе, тако да Керенаиком на истоку сада влада маршал Хафтар, а другим делом управља Влада националног јединства, која води порекло од снага блиских Муслиманској браћи.
„Та влада премијера Фаједа ел Сараџа, која се налази у Триполију, и међународно је призната. Ситуација се додатно закомпликовала када је Хафтар у априлу протекле године решио да заузме целу земљу. Основни разлог спорова између Владе националног јединства и Хафтара је одбијање западних земаља да прихвате Хафтара као министра одбране“, каже наш саговорник. Ипак, он је уверен да ће због притиска великих сила Хафтар на крају попустити и потписати мировни споразум.
На делу прерасподела интереса у арапском свету
Либија, афричка земља богата нафтом и гасом на само пола сата од Европе, потенцијално је велики извозник миграната, од чега стрепе Француска и Италија, које подржавају различите стране у грађанском сукобу који се не стишава од априла претходне године. Бисенић наглашава да је Либија питање доминације одређених земаља у том делу света. „Све је то повезано са ширим догађајима на Блиском истоку — питање је ко добија, а ко губи у прерасподели интереса у арапском свету. У овом тренутку се ради о два паралелна процеса — покушава се да се достигне мировни споразум, али и да се промени однос снага уласком нових актера, пре свега Турске“, нагласио је наш саговорник.
Изненадно ангажовање Турске у Либији
Корен турског ангажовања као посредника, објашњава Бисенић, налази се око Кипра. На Блиском истоку, додаје он, постоји снажна коалиција против Турске са седиштем у Египту.
„Ердоган је видео своју шансу да изађе из изолације због Кипра и бушења нафтних и гасних налазишта које су организовале Грчка, Египат и Кипар уз подршку Израела. Он је, међутим, направио маневар и вештачким проглашавањем слободне зоне међународних вода Северног Кипра проширио могућност свог маневра и брзо се споразумео са владом у Триполију. Понудио је Сараџу своју војну помоћ, коју је овај оберучке прихватио“, наводи бивши амбасадор. Он верује да је Ердоган за такав потез добио зелено светло и од САД и од Русије, и ту види објашњење како се турски председник, поред Владимира Путина, нашао у Москви као мировни посредник.
Иако то није пресудни разлог, генерал Форца подсећа и на чињеницу да су Турци у Либији били око 400 година и зато, каже, не треба да нас чуди што је у новембру Ердоган потписао споразум са Владом националног јединства. „Када је у једној земљи више војних чинилаца, као у Либији, онда се теже долази до мировног споразума, али не треба заборавити ни на повратак ДАЕШ-а, Ал Каиде и Боко Харама. Ипак, и поред свега, надам се да ће у Берлину 19. јануара ипак доћи до споразума, јер свет има научене лекције из Сирије“, закључио је проф. др Форца.