Берлинска конференција о Либији — успех Путина и Ердогана

Политиколог Станислав Тарасов истиче да је после конференције у Берлину покренут талас дипломатске и бирократске машинерије — комитети, подкомитети, Савет безбедности, разне групе, а на снази је заправо оно што су се у јануару договорили Путин и Ердоган — прекид ватре, који се поштује.

Берлинска конференција на Путиновим и Ердогановим основама

„Хафтар и његови партнери у Триполију су се понашали као на конференцији у Москви, одбили су да се састану и потпишу примирје. Ситуација се није променила, само се појавио папир који је наводно подржан од свих страна које су учествовале на берлинском самиту“, рекао је политиколог.

Тарасов је сагласан са општим ставом да је учињен значајан корак, али он наглашава да су њега учинили Путин и Ердоган.

​„Да је у Берлину потписан правно обавезујући споразум о прекиду ватре, то би био корак напред. Москви и Анкари је пошло за руком да спроведу споразум, кога се стране придржавају, иако није правно обавезујући“, рекао је експерт.

Ако направимо паралелу, споразум који је постигнут у Москви био је усмени договор о прекиду борбених дејстава и није садржао никакве писане гаранције. Мировни план који је разматран у Берлину садржао је општи споразум о примирју који није предвиђао нити механизме нити јасне обавезе.

Професор на Руском универзитету пријатељства народа Камран Гасанов сматра да западне земље нису имале на уму само окончање конфликта.

„Циљ конференције у Берлину није био само окончање конфликта, јер то одговара европским земљама због притока миграната, већ покушај да се сачува утицај који је изгубљен после смакнућа Гадафија и почетка грађанског рата“, рекао је професор.

Оваква платформа за преговоре је корисна, сукобљене стране нису ни на конференцији у Берлину успеле да седну за исти преговарачки сто, те су турске и руске дипломате имале пуне руке посла, а није случајност да се управо уочи берлинске конференције одржао састанак председника Турске и Русије, на коме су они потврдили исправност својих поступака.

​Руски експерти указују и на „неразуман приступ“ немачке дипломатије либијском проблему, јер је изостала намера да позову сукобљене стране, као и суседне земље, које су изразиле своју забринутост за ситуацију, што се десило тек под притиском Русије.

„Какву концепцију има берлинска дипломатија — још увек није јасно. Они су мислили да је довољно договорити се са главним спољним играчима, занемарујући интересе сукобљених страна, и да ће све бити решено“, рекао је Тарасов.

Шта је договорено у Берлину?

Експерти су сагласни да договори постигнути на конференцији у Берлину на папиру одлично изгледају. Прекид борбених дејстава, поштовање ембарга на оружје, важна тачка за политички процес, обезбеђивање хуманитарне помоћи и поштовањe људских права — само су неке од договорених тачака.

Ипак ни ове одредбе нису нове и већ се налазе у резолуцијама Савета безбедности, које многе државе не поштују. Гасанов истиче да се Египат, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати не либе да подржавају Хафтара и да му шаљу не само оружје, већ и војнике, а исто то раде и Сараџови спонзори. Експерти нису оптимистични када је реч о поштовању режима прекида ватре, јер иако су Хафтар и Сараџ учествовали на конференцији, међу њима није било директног дијалога, што значи да они остају стране у конфликту.

​За Гасанова је једна од најинтересантнијих тачка мировног плана из Берлина „обавезивање“ спољних страна да не пружају војну помоћ разним војним групацијама и зараћеним странама. Интересантно је да је Турска још уочи конференције, иако упозната са мировним планом, послала своје специјалне снаге да чувају владу у Триполију и да се баве обавештајним радом, што довољно говори о успеху ове конференције.

„Турска је са Сараџом закључила споразум о слању своје војске, она ће се придржавати тог договора и послаће војску, јер је најбоља гаранција и за Сараџа и за Турску да Хафтар неће напасти и освојити Триполи“, објашњава експерт.

Експерти сматрају да ће се разговори и конференције о Либији наставити, али да је тешко да заиста дође до позитивних помака.

​Подсетимо — маршал Халифа Хафтар је желео да његова војска уђе у Триполи као део политичког процеса, што је било неприхватљиво за Сараџа, шефа Владе у Триполију, јер је маршал Хафтар већ покушао да организује државни удар 2014. односно 2015. године, због чега се и десио цео раскол унутар Либије. У том смислу, захтеви Хафтара су неприхватљиви за шефа Владе Националног једниства, јер они практично означавају мирну предају власти и постоји опасност да се деси египатски сценарио у тренутку када војска маршала Хафтара уђе у Триполи.

Руски експерти истичу да су за хаос и грађански рат у Либији првенствено одговорне САД, које су биле на челу западне коалиције, а делимично и амерички председник и Барак Обама, те да је Москва данас принуђена да доведе за преговарачки сто супротстављене политичке и војне групације, не би ли се смирила ситуација у овом региону.