Пред очима ослободилаца — трупе Првог украјинског фронта, која је заузела лoгор, појавила се ужасна слика „фабрике смрти“ напуштене у журби. Постојало је неколико сектора, изграђених од једноспратних дрвених барака, око места где су се прозивали затвореници (главни део логора). Сви сектори су били ограђени са два реда бодљикаве жице и кулама са стражом. Биле су ту „црвене“ и „беле“ зграде, које су застрашујуће. Тамо су у почетку терали људе као стоку, закључавали врата, а одозго су кроз цеви пуштали гас. Тада фашисти нису знали колико је гаса потребно да би убили читаву гомилу, па су га пуштали насумице. Мало су се чули крици, затим јецаји, и на крају би настала тишина. Када су Немци схватили 1943. године да не стижу да се ослободе толико лешева, у близини барака изграђене су 4 гасне коморе и 4 крематоријума. Да би се лешеви лакше превозили, кроз пролаз главне куле са стражом пролазила је железничка пруга директно до крематоријума.
„Фабрика смрти“ третирала је људе као непотребан материјал
Пољаци, Руси, Цигани, Французи, Мађари и, наравно, Јевреји свих узраста — мушкарци, жене, деца, тада су путовали из читаве окупиране Европе на ово одредиште, без повратне карте. Многи су путовали добровољно, са балама ствари, јер су их убеђивали да је то само пресељење. По доласку „досељеницима“ је одмах наређивано да баце све своје ствари и да се построје у редове. Почињала је селекција. Децу, слабе жене и старе људе су одмах одвозили на камионе. У наредних сат времена уништени су као непотребни материјал. Неко је користио гасну комору, некоме су убризгавали фенол, а када су били изграђени крематорији, често су људе у њима палили живе.
Они који нису одмах убијени, на руци су добијали серијски број, а затим су их слали у бараку. „Ружне“, близанце и патуљке је чекао у свом кабинету доктор Јозеф Менгеле, „анђео смрти“. Он је спроводио експерименте, који су, према његовим речима, имали за циљ повећање наталитета и смањење броја генетских абнормалности у аријевској раси. О тим експериментима се још увек причају легенде, а на основу њих се снимају филмови страве и ужаса.
Сви који нису убијени били су обријани на ћелаво и обучени у одећу на пруге. Женску косу су дали у производњу — тако су пунили душеке за морнаре.
Затворенике су из дана у дан хранили трулим поврћем. Затвореници су говорили новопристиглима: „Ко издржи на трулежи и скоро без спавања три месеца, он ће овде моћи да живи годину, две, три“. Али, таквих „срећника“ је било само неколико...
Крајем 1944. године, када су совјетске трупе биле близу „Аушвица“, власти у логору најавиле су евакуацију затвореника на територију Немачке. Сами затвореници су ову евакуацију назвали „маршом смрти“. Оне који нису могли да иду, који су заостајали и падали — нацисти су стрељали и убијали. Колона је остављала иза себе стотине лешева. Немци су успели да уклоне укупно око 60 хиљада затвореника.
Совјетски војници пробили капију логора
Совјетска армија је 24. јануара већ била близу. Тада су Немци почели да уништавају логор. Порушили су крематоријуме, спалили магацине са одећом затвореника и минирали прилазе до „Аушвица“.
26. јануара 1945. године совјетске трупе су већ биле на 60 километара од Кракова. Команданти су усмеравали своје војнике по карти коју су имали. Према карти, пред њима је требало да буде густа шума. Али одједном шуме више није било и испред совјетске армије се појавио „утврђени бастион“ са зидовима од опеке, окружен бодљикавом жицом. Иза капије бастиона виделе су се силуете. О постојању концентрационог логора у Аушвицу многи нису знали. Зато је присуство било које зграде било изненађење за совјетске трупе.
Војно руководство је упозорило да су Немци лукави, да се често маскирају, пресвлаче и лажно се представљају. Војници су, угледавши странце у даљини, почели да пуцају. Али убрзо је уследило хитно саопштење да се испред налазе затвореници и паљба је дозвољена само у крајњем случају.
Совјетски војници су 27. јануара 1945. године успели да пробију капију логора. Затвореници у затворској одећи, жене у мантилима, бежали су на све стране: неко према војницима, неко што даље од њих, јер су били уплашени. Немци су оставили у „Аушвицу“ око 7.500 људи, најслабијих, који нису имали снаге да издрже дуг пут. Планирали су да их убију наредних дана...
Тада је, према неким проценама, број погинулих у „Аушвицу“ износио око 2 милиона људи. Федерална служба безбедности је 2010. године открила нека документа из тог периода, према којима је број погинулих 4 милиона. Али тачан број оних који су мучени и на страшан начин погинули нико никада неће знати (Немци нису рачунали оне који су по доласку били послати у гасне коморе).
„Ја никада нисам сазнао тачан број преминулих и немам никакве могућности да утврдим која је цифра у питању“, признао је на Нирнбершком суђењу Рудолф Хес, командант „Аушвица“.
