Док званичници у Москви истичу да је совјетски народ претрпео велике губитке како би ослободио Пољску од нацизма, те да су после рата уложена огромна средства у обнову земље, руски експерти објашњавају да ови захтеви немају ни правну нити историјску основу и да се могу једино објаснити жељама пољског руководства и спољнополитичким и унутарполитичким околностима у којима се налази Пољска.
Ратна одштета покушај да се оправдају војни трошкови
Димитриј Офицеров-Бељскиј са Института за међународну економију и међународне односе Руске академије наука истиче да изјаву Качинског треба посматрати као покушај да се Други светски рат представи као производ пакта о ненападању између Совјетског Савеза и Немачке, али и да сврху треба тражити у унутрашњој политици.
„Пољско руководство настоји да нађе оправдање за војне трошкове и за продубљивање сарадње у оквиру Североатлантске алијансе, тако што ће оптужити Русију за агресивност. Пољско руководство покушава да докаже да су се Совјетски Савез, а касније и Русија, увек агресивно понашали према својим суседима, чиме се ствара оправдање за повећање трошкова одбране“, рекао је експерт.
У том контексту не треба заборавити да је ове захтеве за ратном одштетом испратила и вест о томе да ће Пољска до 31. јануара ове године потписати са САД уговор о куповини 32 ловца Ф-35 пете генерације.
Ратна одштета — притисак на Немачку
Олег Ајрапетов са Факултета за државно управљање Московског државног универзитета истиче да не треба заборавити да, и поред тога што је Пољска један од највернијих америчких савезника, она је, пре свега, чланица ЕУ, али и „граница европског фронта“. Према његовим речима — изјаве пољских званичника не можемо тумачити одвојено од унутрашњих европских прилика. Тренутно истиче годишњи буџет за 2020. годину, а расту тензије око усвајања вишегодишњег буџета за период од 2021. до 2027. године.
„Пољска добија повластице, и то јој се не може замерити, јер свака земља мисли о својим интересима. Пољска користи демагогију да би добила финансијску подршку и повластице, које ће у 2020. години бити значајно смањене, као и европски кредити. Пољаци су навикли на подршку и новац и тиме се може објаснити њихова активност“, рекао је експерт.
Подсетимо — неслагања око вишегодишњег европског буџета су почела још маја 2018. године, када је Варшава напала Брисел због планова да среже буџет за финансирање развоја за готово четвртину, а да повећа средства намењена земљама попут Италије и Грчке, које су биле озбиљно погођене финансијском кризом. Европска комисија је осим тога предложила да се средства предвиђена за кохезиону политику смање за 10 одсто, односно са 367 милијарди долара на 330 милијарди, али је предложила и нови модел за расподелу средстава — такозвану „Берлинску ревизију“. Овај модел предвиђа смањење средстава за финансирање Пољске и Мађарске за 20 до 25 одсто, док би буџет за финансирање Грчке, Италије и Шпаније порастао за 5 до 10 одсто. Пољски министар за развој је тада изјавио да су овакви планови Европске комисије неправедни и да је Пољска била једна од земаља која је имала највише користи од европског буџета.
Историјске околности
Ајрапетов истиче да захтеви упућени Немцима нису тако гласни, јер Пољаци од Европе добијају новац, и не треба изгубити из вида ни европско јединство, тако да остаје само Русија.
„У основи пољске културе је мржња према Русији — русофобија. То је нешто својствено њиховој националној култури, националном карактеру, а потпуно је ирационално и није својствено разумној расправи. Они криве Русију што Пољска није успела да постане велика држава, империја, за шта је имала основа у 17. и 16. веку“, истиче експерт.
Експерти подсећају да, ако узмемо у обзир историјске чињенице, овакви захтеви немају никакво упориште. Према њиховим речима — Пољска је од 1935. до почетка 1939. године активно сарађивала са хитлеровском Немачком, учествовала у аншлусу Аустрије и подели Чехословачке и надала се да ће заједно са Немачком поразити Совјетски Савез и добити део Украјине. Преговори о томе су вођени од краја 1938. до почетка 1939. године и у Немачкој и у Пољској, између Јозефа Бека, тадашњег министра спољних послова Пољске, и Хитлера, а затим Рибентропа, али су завршени неуспехом.
Са друге стране, Пољска је, за време преговора са Енглеском и Француском, када се појавила перспектива стварања антихитлеровске коалиције, категорички одбијала да допусти да војска Совјетског Савеза буде на њеној територији, не остављајући алтернативу совјетској политици.
Иако је Пољска била уништена 1939. године, она је и обновљена, а совјетска дипломатија јој је обезбедила те границе у оквиру којих се данас простире.
„Ако Пољаци сматрају совјетску политику и државу демонском и преступничком, нека покажу пример праве европске правне свести и одрекну се граница које су добили 1945. године и нека их врате Немачкој“, закључује Ајрапетов.
Експерт подсећа да су Пољаци убијали совјетске војнике у логорима и да су поред тога имали разрађен систем концентрационих логора за све оне који нису били пољског порекла, а познат је био и логор у граду Берјоза Картускаја.
