Изгласан на референдуму јуна 2016. године, излазак Велике Британије из Европске уније формално је окончан тек 31. јануара 2020. године. Тада је, међутим, почео једанаестомесечни период транзиције, током кога ће постизање компликованог трговинског споразума између Лондона и Брисела бити приоритет. Стручњаци кажу да тај период сигурно неће бити довољан за коначан развод.
Да ли је већ и из тог податка јасно да је „егзит“ резервисан за оне моћне који то себи могу да дозволе?
Није лако изаћи из Европске уније
„Британски излазак се десио након великих перипетија, што говори да ни велика и моћна чланица ЕУ, која је у неким сегментима, пре свега, у војно-безбедносном смислу, доминантна у ЕУ, није могла лако да напусти ЕУ. Тиме је тежа ситуација по мале и слабије земље, а питање је и шта под тим подразумевамо. Мала земља није само територијално и по становништву мала земља, него она која по разним параметрима не може да парира великим“, каже за Спутњик Александар Гајић са Института за европске студије.
Објашњавајући то, он напомиње да економска снага није довољна одредница моћи једне државе.
„Битни су и други критеријуми, попут војно-безбедносних и дипломатских“, додаје Гајић, истичући да су и једна од најразвијених у ЕУ — Данска, као и Бугарска, која је далеко од тога, мале земље које су слабе по различитим параметрима.
Мали зависе од доминантних
Зато он сматра да њихове евентуалне намере или жеље да, рецимо, крену путем Британије нису оствариве у контексту данашње констелације снага у ЕУ са две доминантне чланице — Француском и Немачком. Оне, како каже, у потпуности контролишу осовину која одржава европско здање и којима друге земље морају у потпуности да се прилагођавају.
„Мале земље не могу да напусте ЕУ без утицаја више фактора. То је, с једне стране, подршка велике силе ван ЕУ, коју је Велика Британија имала, пре свега, у САД, али и системског продубљивања дисфункционалности ЕУ са те осовине Француска-Немачка на остале чланице. Тек када би се стекли ти услови, када, рецимо, дође до дубоке колизије између Париза и Берлина, па неко споља потпомогне излазак неке мање чланице ЕУ, тек тада би те мале земље имале тај капацитет или добиле ту додатну снагу“, објашњава научни сарадник Института за европске студије.
Или, додаје он, ако би ЕУ постала толико изнутра дисфункционална и растројена, онда би могло да се говори и о томе да би мале државе и без неке велике спољне помоћи да је напусте. Али то за сада није случај.
На питање да ли чланство у еврозони додатно отежава могућност изласка, Гајић каже — апсолутно и образлаже зашто.
„Зато што је свој економски суверенитет, односно контролисање сопствене монетарне политике препустила Европској унији и морала би прво да поврати свој монетарни суверенитет, кога више нема од ступања у еврозону. Због тога је много лакше чланицама ЕУ које нису део монетарног система, односно система евра, да напусте ЕУ. То јесте олакшавајућа околност, али не и довољна“, подвлачи саговорник Спутњика.
Тешко да ће скоро бити новог „егзита“
Имајући све то у виду, Гајић сматра да је тешко очекивати да ће у догледно време бити новог „ЕУ егзита“.
„Мишљења сам да се после изласка Велике Британије из ЕУ остале државе чланице неће усудити да крену тим путем и да не можемо да прогнозирамо која је најближа тој одлуци. Видели смо да је излазак Велике Британије у почетку покренуо талас евроскептицизма и најава неких других ’егзита‘, али да су, након годину, две, све те популистичке странке које су се залагале за излазак промениле своју политику. Окренуле су се залагању за темељно редефинисање ЕУ у правцу Европе нација, односно суверених држава које се супротстављају бриселској бирократији на неким другачијим идентитетским основама, а не и за напуштање ЕУ“, подсетио је саговорник Спутњика.
Он сматра да је управо мукотрпан излазак Британије друге чланице одвратио од тога, па покушавају да своје интересе остваре кроз намеру да се ЕУ реконфигурише.
„И Пољска и Мађарска, које би могле бити најнезадовољније својим статусом у ЕУ, не иду сличним правцем, него напротив. Оне, иако непожељне као партнер политичком мејнстриму у садашњој ЕУ, покушавају да не изврше оне задатке које од њих захтевају, а за које сматрају да су на штету њихових националних интереса. Али се не залећу у супротстављању тамо где могу да нађу неки заједнички језик. Једноставно, тактизирају док год то буде могуће", закључио је Гајић.
Зато он сматра да у наредних неколико година, барем за мандата овог Европског парламента и Европске комисије, не треба очекивати драстичне промене.
