„Питање је да ли нова методологија проширења ЕУ представља суштински напредак по том питању или је пак начин да Француска ојача своју позицију у том процесу и наметне ритам своје политичке воље, насупрот Немачкој“, сматра Милан Игрутиновић из Института за европске студије.
А нова методологија проширења која је представљена у Бриселу предвиђа снажније финансијске и политичке подстицаје за земље Западног Балкана већ у фази приступања, али и могућност да преговори буду заустављени, ако кандидати назадују у испуњавању критеријума.
Четири принципа на путу Србије ка ЕУ
Наиме, комесар за проширење Оливер Вархељи навео је да је предлог нове методологије приступања ЕУ заснован на четири принципа: кредибилност, предвидљивост, динамичност и политичко управљање, и нагласио је да Србија, као земља која већ преговара са ЕУ, „има могућност, ако тако одлучи“, да се прикључи новој методологији.
У нацрту документа, у који је увид имао РТС, предлаже се да преговарачка поглавља буду организована у шест тематских целина које би могле да се отварају групно и истовремено.
Милан Игрутиновић оцењује да нова методологија преговора о прикључењу Европској унији за Србију не значи повратак уназад, на пример, на Споразум о стабилизацији и придруживању, јер се, како каже, не може дерогирати напредак који је, макар формално, остварен кроз отварање поглавља.
„Међутим, Србија и Црна Гора су, на неки начин, у истом чамцу, пошто су у истом формалном статусу, па је јако тешко схватити како би се овај нови оквир могао на њих применити. Питање је, дакле, колико је широк тај политички захват Европске уније и постоји ли заправо модалитет на који ће они да преведу досадашњи напредак Србије и Црне Горе у формалним преговорима у овај нови методолошки оквир. Ако то није претерано захтевна операција и ако то није нешто што одуговлачи процес дуже од неколико месеци или чак и шест месеци, онда не очекујем да би се Србија формално бунила“, сматра Игрутиновић.
Нису преговори једнаких
Како каже — треба имати у виду и да, ако ЕУ тврдо стане на неку позицију, јасно је да то нису преговори једнаких и не преговара се ту о неким заједничким темама, него се преговара у испуњавању њихових услова.
Србија је, подсећа Игрутиновић, у свакој од досадашњих седам целина преговарачког процеса имала по неко поглавље отворено, у већој или мањој мери. Тај напредак је, каже, био врло шарен у односу на оно што су неки замишљали — да ће то ићи сукцесивно или можда паралелно једно са другим.
„Зато и остаје питање како би се то уопште административно могло превести у нову форму напретка и помало је забрињавајуће да ли ће то довести до новог губитка у времену. Напредак Србије, са једне стране, није толико ствар неких техничких аномалија, већ и мањка наших административних и политичких способности да неке ствари испунимо. Зато наш напредак није у оном ритму који је Влада сама себи зацртала. Са друге стране, врло је очигледан недостатак такозване политичке воље саме Европске уније по питању проширења, па остаје нејасно како ће се све то надоместити новом методологијом, односно новом формом. Такође, питање је и да ли је ова методологија битна сама по себи или је то можда начин да Француска мало ојача своју позицију ’визави‘ самог процеса преговора и да ритам своје политичке воље, на неки начин, наметне као неки доминантан фактор, насупрот Немачкој“, каже Игрутиновић.
У сваком случају, закључује Игрутиновић, остаје да се види шта тачно ЕУ има у плану овим поводом, а шта год то било, тешко је замислити да ће Србија бити у могућности да одбије.
Нема гаранција да ће доћи чланство
Када је реч о делу предлога у коме се наводи да је „потребно да политика условљавања буде јаснија него до сада и да земље Западног Балкана имају јасну слику шта ЕУ очекује у различитим фазама процеса“, Игрутиновић каже да је то везано за досадашња искуства и пример Северне Македоније, односно да — нема гаранција.
„Београд и Приштина могу да се споразумеју на један начин који, рецимо, не укључује, никакво признање, експлицитно или имплицитно, али укључује неку врсту релаксације и нормализације односа. И то Европска комисија може да поздрави, али онда три године касније или пет година касније, када Србија буде на прагу ЕУ, немачки Бундестаг може мирне душе, са стране својих политичких интереса, да каже да они то не желе и да поставе услов да Србија мора формално да призна Косово. Да се то неће десити, не може нико да обећа, ни Ангела Меркел, ни председница Европске комисије“, категоричан је Игрутиновић.
Како каже, не може Европска комисија примити Србију у ЕУ, већ сагласност дају све чланице Уније.
„Ту постоји интерна неконзистенција са европске стране која је уграђена у њихов систем. И они сада лавирају — неко може нешто да обећава, али неко други мора то да испуни. Тај други не мора бити обавезан да то учини. То је јако опасно по нас и ту треба бити веома пажљив“, закључује Игрутиновић за Спутњик.
Иначе, након методологије која је представљана у Бриселу, уследиће покретање преговора са Северном Македонијом и Албанијом, а затим и План за економске инвестиције у региону.
