Пошто је видео како Црна Гора слави Бога, чини се да је решио да га он замени укидајући све институције своје земље и одузимајући им ингеренције.
Гостујући на РТЦГ-у, Ђукановић је изјавио да, иако Устав гарантује независност судства, „та независност не сме бити бесконачна. Уколико желите да будете бесконачно независни, онда немојте да радите у тим државним органима. И најбоље је и да не живите у овој држави... Ако сте део судске власти, онда сте у обавези да се понашате у складу са државним интересима?!”
Наиме, полиција издаје саопштење у којем обавештава јавност како више неће моћи да обезбеђује литије. Једино је образложење одлуке парадоксалније од саме одлуке. у њему се, између осталог, наводи:
„Током литија регистровано је паљење бакљи, ватромета и других пиротехничких средстава, али и, по сазнањима полиције, има појединаца који са собом носе хладно и ватрено оружје.“
Ако је истина ово што стоји у саопштењу МУП-а Црне Горе, поставља се логично питање зашто ти људи са ватреним оружјем међу људима и малолетном децом чак и бебама нису ухапшени? Да ли то значи да полиција ни до сада није чувала никога, нити радила свој посао?
Да ли је ово био јасан позив људима који фашистичким повицима и усклицима, паролама и узвицима, које смо имали прилике да чујемо претходних дана у Црној Гори, да изађу на улице, направе инциденте, а полиција већ зна кога ће да хапси после тога и ко је крив?!
Или је послата порука свима који немају добре намере, а имају оружје, да је пут слободан – коме треба нек пљачка банке; ко жели, може и нешто горе да уради. Јер је полиција – уморна од свега!
А после ће судије судити „у складу са државним интересима”. Или Миловим. А ако неће – „најбоље је и да не живе у овој држави”.
Сетимо се, пошто изгледа да им је при доношењу те одлуке била помало помрачена свест – полиција је дужна да по закону обезбеђује сва јавна окупљања, а посебно ако су она висoкоризична. А литије је и сама полиција у саопштењу тако окарактерисала.
На сву срећу, Милови налогодавци су овог пута били трезвенији. Прво је амбасадорка Велике Британије објаснила доносиоцима ове сумануте одлуке шта је посао полиције, а онда је и Америка послала сличну поруку. Одлука је повучена.
У истом дану је на Цетињу Мило кренуо да јача позиције и одборницима своје странке на Цетињу поставио питање: „Не желимо им дати Црну Гору, је л‘ и тако?“ и добио јасан одговор од свих. „Не желимо!“
A могао је мирно да оде и у Бијело Поље, или Никшић, Бар, Подгорицу, Херцег Нови и исто питање постави много већем бројем људи. И одговор би био исти, јер, једно је сигурно, свако од тих људи на улицама би и главу дао, али своју Црну Гору (коју им, узгред речено нико и не тражи), не би. Као што не да ни своју веру, ни своју цркву, ни свога Бога, кога ни вечити Мило, упркос силној жељи не може да замени.
