Даљи развој догађаја показао је да је овај компромис базиран на озбиљним основама, а границе које су повучене на Јалти углавном су сачуване и данас.
Шта је заиста значио тај састанак у историји Европе и где је у њему „пољско питање“?
Када су се Черчил, Стаљин и Рузвелт 4. фебруара 1945. године састали у царском Ливадијском дворцу, судбина рата била је већ унапред решена. Црвена армија је уверено ишла ка Западу ослобађајући једну за другом територије које су некад окупирали нацисти. Западни савезници су управо тада победили Немце на Арденима и били су спремни да крену према Рајни. Нацистичка држава је била осуђена на пропаст.
На конференцији се решавало питање будуће територијалне и политичке структуре Европе. Објављени су записници о преговорима и зато се са сигурношћу може рећи да је „пољско питање“ имало важно место у дискусијама на конференцији.
Како је и шта предлагао за Пољску
До фебруара 1945. године Црвена армија је ослободила већи део Пољске. У Варшави је формирана Привремена влада Пољске коју су чинили левичарски пољски политичари и која је била оријентисана на СССР. Ова влада је већ стицала међународно признање. Поред СССР-а, Чехословачка ју је такође сматрала легитимним пољским руководством. Истовремно у Лондону је и даље постојала пољска влада у изгнанству, још од јесени 1939. године. На челу владе у Лондону био је Томаш Арцишевски, који је из Варшаве дошао у Велику Британију уочи устанка 1944. године. Арцишевски је заменио Станислава Миколајчика у новембру 1944. године и заузео је још оштрији став према СССР-у и влади у Варшави.
Влада Арцишевског категорички је одбацила одлуку са Техеранске конференције 1943. године. На састанку у главном граду Ирана Стаљин је предложио да се премести западна граница Пољске на запад, а источна граница да се установи дуж такозване „Керзонове линије“, Рузвелт и Черчил су радо подржали ову идеју.
„Овај план је добар, чак најбољи од свих на који Пољаци могу да рачунају јер је „немачка земља много вреднија од Пинских мочвара“, истицао је британски премијер.
Стечај владе у Лондону
На Јалти је Стаљин направио аналогију између нове француске и пољске владе, истичући да ни влада Шарла де Гола ни привремена влада Пољске немају јасно изражен мандат бирача. Али пошто је СССР признао режим Де Гола, онда и савезници треба да ураде исто са привременом владом.
Амерички председник и британски премијер били су прагматични. Они су разумели да је Пољску, у складу са договором у Техерану, ослободила управо Црвена армија. Након тога у земљи се развила потпуно нова ситуација коју је било немогуће игнорисати. На Јалти су лидери Велике тројке донели одлуку о формирању нове пољске влад, коју ће чинити представници левичарских и комунистичких снага, истичући да ће влада бити формирана „уз укључивање демократских лидера из саме Пољске и Пољака из иностранства“.
Пољска као империје није функционисала
Питање нових пољских граница било је једна од важних тема конференције. Судбина Друге пољске републике показала је да Пољска као источноевропска империја није функционисала. Амбициозна политика Јозефа Пилсудског и његових наследника претрпела је потпуни дипломатски фијаско. Ипак, Пољаци су били и остали велики европски народ који је имао богате политичке традиције и огромно искуство у борби за независност. Осим тога, Пољска је на својој кожи осетила ужасе нацистичке окупације и имала је право да јој се то надокнади.
Са друге стране, стварање стабилне пољске државе било је и у интересу Москве. На састанку на Јалти Стаљин је признао да „пољско питање“ за Русе представља питање безбедности јер током читаве историје Пољска ниједном није била коридор кроз који су непријатељи долазили до Русије:
„Пољски коридор споља не могу да затворе само руске снаге. Могу поуздано да га затворе само изнутра снаге саме Пољске. За то је потребно да Пољска буде јака. Ево зашто је Совјетски Савез заинтересован за стварање моћне, слободне и независне Пољске.“
Пољаци као Кинези
Рузвелт је приметио да у Сједињеним Државама живи 5-7 милиона Пољака, који су као и он за источну границу дуж „Керзонове линије“, али Пољаци, као и Кинези, увек су забринути да не изгубе част и поштовање. Зато је амерички председник затражио од свог руског колеге да направи мале уступке у јужном делу „Керзонове линије“. Черчил се такође сложио са предлозима Стаљина и Рузвелта.
Коме је пољско питање задавало главобољу? На крају су се савезници сложили да источна граница Пољске пролази дуж „Керзонове линије“ са малим одступањима од ње у корист Пољске, а на подручју града Лавов у корист СССР-а. Пољска је требало да добије територијалну одштету на западу, због бивших немачких земаља.
„Нека се и рат са Немцима продужи још мало, али ми морамо да надокнадимо Пољској штету због бивших западних земаља“, истицао је Стаљин.
Што се тиче западних граница државе, донета је заједничка одлука да западна граница Пољске треба да пролази од Шћећина и даље на југ дуж река Одра и Лужичка Ниса. Притом, британски премијер је рекао да „Пољска треба да има право да заузме ону територију коју жели и којом може да управља.“
Значајно је да су током конференције управо западни савезници, а не Стаљин, истицали да „пољско питање током пет векова представља главобољу“ и да је потребно урадити све што је могуће да се то заустави. Совјетски лидер се само сложио са тиме.
Кримски споразуми
Кримски споразуми се често сматрају главним разлогом накнадног формирања социјалистичке Народне Републике Пољске. То није сасвим тачно. Током конференције није било предвиђено да се Пољска и друге земље источне Европе граде под окриљем СССР-а по социјалистичком моделу.
У фебруару 1945. године савезници су тежили да што пре успоставе нове јаке границе у Европи. Такође се примећивала и тежња Москве да створи „тампон-зону“ између Истока и Запада — својеврсни појас од држава пријатељских према СССР-у, али и неутралних држава, који би се протезао од Шведске на северу до Италије на југу.
Кримска Пољска постоји и данас. Први пут у својој новој историји Пољска је постала суверена и моноетничка држава, која је више била смештена на северозапад него на југоистоку. Само захваљујући одлукама Велике тројке, Пољаци су добили велики део обале Балтичког мора са низом лука.
Данас они политичари који поново покушавају да искористе пољску стратегију на Истоку праве велику грешку. Њихово одушевљење химерама Међуморја, границама до 1772. године и сновима о „Пољско-литванској државној заједници“ може донети само неприлике свим државама региона. Много деценија мира и стварање стабилног пограничног система у Европи — то је начин на који човек данас мора да разуме Јалту.
