Откад је на аукцији слика „Спаситељ света“ Леонарда да Винчија продата за рекордну суму од 400 милиона долара, јавност без даха прати аукције уметничких дела. Притом, експерти сумњају у то да је слика заиста дело Леонарда да Винчија. Сертификат даје гаранцију аутентичности и помаже при одређивању вредности. Међутим, и најбољи експерти могу да погреше.
Верује се да је тржиште уметности преплављено фалсификатима. То нису само нечији срушени снови о великом новцу, него и катастрофа за историју уметности, да не помињемо финансијску штету за музеј.
Недавно је Национални музеј уметности, архитектуре и дизајна у Ослу након 40 година сумњи у оригиналност портрета Винсента Ван Гога, утврдио да је аутопортрет — оригинал. Овом закључку су претходила скупа истраживања стила, технике, материјала и порекла.
Протеклих година у центру пажње се нашла и руска савремена уметност — радови Александре Екстер и Наталије Гончарове, за које се испоставило да су плагијати, као и слике Казимира Маљевича, најскупљег уметника међу руским авангардистима. Битну улогу у истраживању играла је чињеница да је могуће да су радови уметника изгубљени за време руске револуције или за време Стаљинове владавине, да би се касније поново појавили.
Докази о оригиналности су референце у специјализованим издањима, историја изложба и прошлост на тржишту уметности. Али шта ако овога нема?
Помоћ вештачке интелигенције у утврђивању фалсификата
Физичарка Карина Поповици и економиста и математичар Кристијан Хоп Ол решили су да помогну. Захваљујући искуству које су стекли на ранијем послу, радећи као аналитичари у великим банкама, сада су се посветили уметничким делима, анализирајући их уз помоћ специјалне технологије своје компаније — Арт рекогнишон. Њихов алгоритам „учи“ карактеристичне црте одређеног уметника на основу низа фотографских репродукција слика.
Програм већ познаје више од 300 уметника и преко 100 хиљада слика и може самостално да проверава које су карактеристике типичне за уметника. На пример, техника сликања и потези четкицом су нека врста обрасца који се понавља.
Програм лакше ради са делима импресиониста и експресиониста него са апстрактном уметношћу. Разлог је чињеница да слике садрже више детаља и структура које се упоређују.
Одређивање периода стварања не представља проблем за алгоритам: на пример, разликује да ли дело Пабла Пикаса припада „плавом периоду“ или каснијој фази кубизма.
Од радозналих студената уметности до критичара уметности
Програм користи „неуронску мрежу“ — покушава да препозна наведене обрасце једне технике. Ако не успе са једним узорком, одбацује га. Са друге стране, ако се узорак непрестано понавља, програм користи образац структуре доследније, да би изучио корисне карактеристике уметника. „Учење“ вештачке интелигенције функционише слично као и синапсе у људском мозгу, где се поједине ћелије све више повезују ако су активности прошле успешно, објашњава предузетница.
Хоп Ол и Поповицијева „пуне“ алгоритам са 80 одсто познатих слика једног уметника. Неколико дана пошто их Арт рекогнишон научи, програму за испитивање се дају стварне слике помешане са добрим фалсификатима. Стопа успеха је више од 90 одсто. Они су ово упоредили са „радозналим студентом уметности који постаје уметнички критичар“.
Гарантовано оригиналне слике
Пошто се оригиналност уметничких дела одређује анализом фотографских репродукција, највећи изазов је стварање неопходне базе слика свих репродукција у високој резолуцији. Ово захтева сарадњу музеја и приватних колекционара. Такође, они траже дугогодишњег сарадника неке познате аукцијске куће да буде део њиховог тима.
За „обуку“ програма потребно је што више „гарантовано оригиналних“ слика, јер ако материјал за обуку садржи грешке, систем не може да ради пуним капацитетом.
Потешкоће се јављају код уметника који су потписивали радове својих ученика, тј. сами су били нека врста фалсификатора. Тешкоћа има и кад је реч о делима Модиљанија (1884—1920), који је ставио датум и потпис само на неколико својих слика. Умирући од сиромаштва, неке од њих је оставио као средство за „плаћање“ када је бежао из свог стана у Паризу, који више није могао да плаћа. Када га је свет уметности „открио“, и када су скочиле цене његових дела, накнадно су потписане неке његове оригиналне слике. Такође је додато и неколико фалсификата.
Цена зависи од слике
С обзиром на високу стопу успеха коју је показао нови програм, Карина Поповици каже су експерти, колекционари и аукцијске куће показали велико интересовање за њега.
„За једног експерта смо већ обавили стотине експертиза. Али већина клијената жели да за њих анализирамо појединачне слике“, наводи она.
Да би процес био започет, неопходно је послати фотографију слике и име уметника путем електронске поште.
„Обично проверавамо сваки појединачни случај и сваком клијенту дајемо индивидуалну понуду“, каже Поповицијева.
Цене се крећу од 500 швајцарских франака (око 456 евра) за брзу проверу, па до неколико хиљада за комплетну анализу, укључујући и извештај.
„Формирање цене зависи од искуства које имамо у анализи дела одређеног уметника, али и од тога колико је скупо добити довољно материјала и да ли у стручним круговима постоји једногласно мишљење о томе коју слику треба разматрати као оригинал, као у случају Модиљанија. Најзад, пресудну улогу игра и то колико често је уметник мењао стил, да ли је било много рестаурација, да ли је уметник много радио са својим студентима, што је било посебно карактеристично за истакнуте уметнике“, објашњава Карина Поповици.
Планови за будућност
„Радимо врло темељно, али стопроцентна гаранција никада не постоји“, наводи наша саговорница.
Нудећи програм свету уметности, предузетници желе да „дају допринос интеграцији и транспарентности на тржишту“. Засад су амерички експерти отворени за сарадњу, док се у Швајцарској, напротив, суочавају са скептицизмом.
Ипак, програм не треба да замени стручњаке, већ је само додатни инструмент.
„Тренутно радимо на једном врло познатом случају. Не можемо да кажемо о којој слици је реч, али се већ ове године очекује резултат рада групе стручњака“, каже Карина Поповици на крају разговора за Спутњик.