Текст преносимо у целини:
Грабеж приватне црквене имовине и троловање хришћанства лажним црквама и лажним националним темама није нова појава у свету. Због тога се надам да ће овај текст послужити Њиховим екселенцијама, дипломатским представницима у Црној Гори, као одговарајући аларм и упозорење на цунами у грабежу земље који је покренут у Црној Гори и корупције.
Грабеж приватне црквене земље постао је последњих година главно занимање ауторитарних режима.
У 2017. години Турска је одузела поседе и манастире Цариградској патријаршији и Јерменској цркви под идеолошким изговором предаје на управу тзв. Турској православној цркви, која представља дугогодишњи тролски пројекат турске државе.
Грабеж црквене имовине у Турској 2017. године претходи грабежу црквене имовине у Црној Гори.
Дакле, јасно је да је Турској стало до хришћанства и православља таман колико и званичној Подгорици у Црној Гори.
Оно што нарочито брине је да је у озбиљним међународним круговима Црна Гора увелико позната као дестинација грабежа земље (иако се о томе довољно не пише), а најеклатантнији пример је био случај „Буљарице“ од пре неколико година. Иста влада је тада под изговором општих закона, праксе судова и органа покушала да отме приватну имовину Цркве и приватних власника на овом подручју, од којих су многи странци.
Разлог повлачења Владе тј. Савета за приватизацију, којим руководи премијер, био је тај што у том тренутку држава није имала одговарајући степен власништва на кључном делу територије грађевинско-урбанистичког пројекта Буљарице, који је подразумевао, између осталог, изградњу преко 40.000 стамбених јединица. То би сада могло да се промени у случају да се по основу Закона о слободи вероисповести држава на место приватне имовине Цркве по аутоматизму упише као власник.
С обзиром на то да су инвеститори из Катара, регистровани на Кајманским острвима, овако амбициозно наступили, логично је очекивати да би купци ових стамбених јединица долазили доминантно са Блиског истока, те да би ово значило и стални демографски прилив од најмање 120.000 људи, углавном са овог глобалног подручја, данас бременитог фундаментализмом, сукобима, насилним активностима, али и новцем који потиче од разних коруптивних делатности, па често и тероризма.
План грабежа
Доказ томе је и незванично инсистирање више чланова породице Ђукановић од пре неколико година да Црква „прода“ део који је за њих важан у Буљарицама, на шта су добили одговор бар од једног црквеног великодостојника да он не може продавати нешто што није његово и што је народ завештао Цркви, па макар то била и гола земља.
Врло је могуће да Влада и даље трпи притисак ових инвеститора ради реализације обећаног пројекта иза леђа јавности и да је данас на сцени план Б, по потпуно истом питању и другим сличним својинским питањима у Црној Гори. Врло могуће да овакав пројекат не би био усамљен на приморју и широм земље.
Премијер Марковић у том правцу и сугерише да Влади није у првом плану окупирање храмова и слично, кроз закаснеле и дегутантне позиве на дијалог. Наравно, све то не значи да насилна окупација храмова неће бити непосредна тема у неком следећем блиском тренутку, пре или после избора у зависности од политичке потребе.
Овакав план грабежа земље активно се у реалном времену спроводи у Турској, која је на идеолошкој платформи тзв. Турске православне цркве, отела поседе Јерменској цркви и Васељенској патријаршији 2017. године, иако такве иницијативе има деценијама.
Након више извештаја и докумената ОЕБС-а, Савета Европе, Венецијанске комисије, 2017. и 2018. године, Турска је у 2019. години вратила на управу овим црквама сакралне објекте које је привремено под руководством државе и малициозног тумачења принципа „владавине права“ заузела и предала тзв. Турској православној цркви. Међутим, огромни урбанизовани црквени поседи су остали заувек приграбљени и опљачкани.
Притисци ЕУ и ОЕБС-а само су делимично уродили плодом, проблеми су исти као и са усвојеним законом у Црној Гори: имовина, статус свештенства, поштовање аутономије.
Режиму у Подгорици је стало до тзв. Црногорске православне цркве таман колико и Турској до тзв. Турске православне цркве, а вероватно и нешто мање. Ови пројекти троловања Цркве се разликују само у томе што је турски пројекат нешто старији од црногорског, пошто се међусобно угледају као млађи на старијег брата.
Међутим, грабеж земље као институт модерног европског права је веома компликован за доказивање, јер подразумева доказивање неправичних важећих, позитивних правних аката и процедура државе, најчешће у области планирања простора, државне имовине, концесија, али, као што видимо, и других, па и верских закона и процедура.
Додатно је изазован случај када је грабеж земље допуњен злоупотребом идеолошких елемената, изазивањем насиља и тензија, где је много захтевније испитати оправданост одређене правне логике, процедура и малициозних материјалних решења.
Мило рачуна на подршку Запада
Црногорски режим очигледно рачуна на исту западну подршку коју је пре неколико година добила Украјина за изазивање тензија и сукоба са Русијом, па због тога радикализује прилике у земљи и отворено улази у фашистичку националну идеологију, која никада није имала значајну подршку у Црној Гори, али има свој опасан инцидентни потенцијал.
Међутим, сукоб у Украјини је завршен углавном на штету саме Украјине, Порошенко је неславно завршио епизодну владалачку каријеру са шачицом радикалних националиста и фашиста, а заједнички интереси ЕУ и Русије су у великој мери преживели украјинску трагедију кроз повратак руских парламентараца у европске институције, привођења крају великих заједничких енергетских пројеката и слично.
Међутим, режим у Подгорици се крупно прерачунао, с обзиром на то да сукоби у Црној Гори нису у интересу ниједној од ових страна. Због тога, очигледно диктаторском режиму у Црној Гори није битан ни углед, ни елементарни интерес његовог главног дневног међународног упоришта — НАТО-а, на чему усиљено инсистира, много више него НАТО на том истом режиму, пошто НАТО у пропаганди ширења нарочито држи до тезе извесне производње сигурности, предвидивости и стабилности.
Истом овом режиму једнако није битан ни углед Европске уније, коју у недостатку подршке сопственог народа вешто конфронтира са утицајем САД када му је то потребно ради одржавања власти.
Слична је ситуација и са савезништвима коју је исти режим изградио у Русији, а која је вештачки охладио и замрзао због добијања јаче подршке на Западу кроз улазак у НАТО, а све ради очувања личне имовине режимских кругова, стечене корупцијом.
Потпуно је чудно да, рецимо, британска амбасадорка у Црној Гори нема одговарајући сензибилитет за питање приватне својине која једним опскурним, успутним актом у једном верском закону постаје државно власништво.
Када је Европски парламент 20. 02. 2009. године донео резолуцију Зелених по извештају госпође Маргарет Аукен на штету чланице ЕУ због грабежа земље у покрајинама Андалузије и Валенсије, управо су британски европски парламентарци били заговорници овакве резолуције, јер су у грабежу земље у Шпанији страдали и многи њихови грађани.
Дакле, грабеж земље никада није контролисан процес, који селективно удара на појединце, већ увек потреса темеље приватне својине и модерног, демократског економског уређења.
У 2009. години први пут је донета резолуција против једне чланице ЕУ због грабежа земље, активизмом британских парламентараца и групе „Зелених“ у ЕП.
Нико не жели овакву државу
Топло препоручујем Њиховим екселенцијама, страним представницима у Црној Гори, да још једном размотре своје ставове, сензибилитет и начин извештавања својих влада и међународних организација у најбољем интересу оних влада и организација под чијим агреманима раде.
Ово посебно истичем јер су многе западне земље и међународне организације на добром путу да буду грубо избламиране одигравањем споредне улоге у Црној Гори и буду злоупотребљене од стране црногорског режима, који је у одлучној мери изгубио поверење у Црној Гори и постао претња безбедности ове земље. Не треба заборавити да је Црна Гора земља која географски, политички и безбедоносно почива на улазним вратима не само Истока већ пре свега Запада, нарочито у политичком и безбедносном смислу.
Без обира на пуно разлика у ставовима и мишљењима, сматрам да су ставови Запада и Истока међународне заједнице о троловању хришћанства, грабежу приватне црквене земље и објеката и бројним другим вредностима и принципима у Црној Гори, потпуно подударни са интересима црногорског народа, који је већ више од једног месеца на својим улицама.
Чињеница је, дакле, да се значајни заједнички интереси, као и интерес мира у Црној Гори, у битном подупиру и подржавају. Нико не жели овакву државу и овакав режим у свом дворишту: нити Рим, нити Београд, нити Загреб, нити ЕУ, нити друге међународне адресе.
Са друге стране, турски, а тиме и балкански ислам, има своју империјалну, османску садржину, културолошки сукобљену са блискоисточним исламом, који у дубини почива на племенској архитектури, која је врло непредвидива, ексцентрична и подложна свакој врсти злоупотребе, о чему сведоче сталне ратне и терористичке турбуленције овог региона, а чију значајну миграцију у Црној Гори планира режим под маском инвестиција. Дакле, ово нису инвестиције у туризам, већ у политичке и безбедоносне миграције на штету Црне Горе и ширег региона, а у корист корумпираног режима у Подгорици.
Коначно, подсетио бих на став Стејт департмента, као и свих других релевантних међународних адреса, да је суверено право државе да доноси законе, па исто тако и да их мења, повлачи и осуђује, као и да суверено мења власт која одлута од националних интереса, интереса безбедности и демократије коју носи њен народ, спреман да издржи све притиске и да до краја остане у одбрани својих и међународних вредности.
Због тога као појединац, колега и пријатељ, молим дипломатске представнике у Црној Гори, интелектуалце, колеге, активисте, политичаре, бизнисмене, црквене великодостојнике и духовна лица свих провенијенција, моралисте, борце за људска права на Западу, али и Истоку, иностране власнике земље и непокретности у Црној Гори, да укажу својим владама на грабеж земље, на троловање хришћанства и других темељних духовних традиција, да укажу на ове тешке чињенице својим дипломатским представништвима код нас, јер то угрожава не само националну безбедност у Црној Гори, већ и сам политички углед ових утицајних међународних организација и држава, посебно у географској и политичкој и безбедоносној констелацији у којој Црна Гора представља улазна врата у Западни свет и граничног суседа Европске уније.
