Најавили сте да путујете у Немачку и чека Вас један озбиљан разговор са госпођом Ангелом Меркел. Шта можемо да очекујемо?
Са Меркеловом ћу се видети у марту, договорили смо тачан датум, али још не могу да га саопштим. Сад идем на Минхенску безбедносну конференцију у четвртак и петак. Очекује ме прво сусрет са Гренелом, потписивање споразума око возног споразума, ако то успемо да договоримо до краја и то бисмо ишли преко Мердара, Куршумлија-Мердаре-Приштина, што је много важно за наш народ који живи у Грачаници и на читавом Косову и Метохији. Онда у Минхену имамо много панела, толико је згуснут распоред, да и ја нисам могао да верујем, преко 22, 23 билатерале, плус два или три панела, неиздрживо. Много важних састанака са немачким посланицима, америчким сенаторима, америчким конгресменима, председницима влада. Одатле се враћамо у Београд да имамо састанак са свим Србима из региона, Србима из Црне Горе, Србима из Републике Српске и свим другим Србима, са српским НВО из Црне Горе. Следи додела одликовања и ордења за Дан државности на Сретење, а истог дана идемо у Брисел, јер већ 16. тамо имамо много састанака и са Шарлом Мишелом.
Долазе Вам неке високе званице из Руске Федерације.
Враћам се 17. због Сергеја Шојгуа. Ја бих остао на донаторској вечери за Албанију, али не могу, него ће ићи Ана Брнабић, а ја се враћам да сачекам Сергеја Шојгуа за ручак 17. Онда 24. марта чекамо Сергеја Лаврова. Ми са Русијом имамо изванредне односе и наставићемо да их развијамо. Сергеј Шојгу је један од наших истинских, исконских пријатеља који добро разуме нашу позицију. Ретко говори, посебно не говори дуго, али фантастично разуме све и он је човек који ми је рекао: „Добро је да си ово урадио, добро је да си око овог оружја направио како треба, тиме је Србија нешто сигурнија.“ Наравно, он зна колико смо ми мали, слаби, нејаки у односу на Русију, али када вам то каже један Сергеј Шојгу, то нама много значи.
Доноси ли нам нешто ново?
Доноси, али ја о томе не могу да говорим. Пустићу Сергеја да о томе прича.
Кажете да са Гренелом треба да причате о новим пролазима. Знамо да је он веома тврд по питању Косова и Метохије и да са њим није лако преговарати. Шта овог пута очекујете?
Он је човек велике енергије, изузетног ентузијазма и амбиције. Ако мислите да треба да се жалим какав ми је посао, што ми понекад дође да урадим, увек се угризем за језик и кажем: „Сам си то тражио и тражио си да те људи бирају.“ Шта ће бити на тапету, видећемо, вероватно ће на том заједничком панелу у Минхену на ком присуствујем ја, бити присутан и Курти, па ћемо видети каква ће атмосфера бити и како ће то изгледати. Не мислим да ће бити доступно за јавност, али сам ћу, чини ми се, боље моћи да оценим у ком смеру могу даље да теку разговори. Зато је тај боравак у Минхену од великог значаја за нас, јер ћемо боље моћи да проценимо шта су даљи кораци приштинске владе, шта су кораци Немаца, Американаца и свих осталих у међународној заједници.
Тежак период је пред Вама, али оно што се тренутно дешава у Црној Гори, литије су широм Црне Горе, али и Србије, Срби бране своје светиње. Како држава може да им помогне?
Мислим да ми на најпаметнији и на врло достојанствен начин то чинимо. Дакле, немешањем у унутрашње ствари Црне Горе, али истичући и борећи се за права нашег народа у Црној Гори, за опстанак Српске православне цркве, не на један насилан начин, већ на један пристојан, демократски, правни начин, чини ми се да смо пронашли најбољу могућу меру.
Надате ли се да ће ипак повући закон?
Ја се увек надам, али не могу то да очекујем. Било би бесмислено да кажем да то очекујем. Надам се, било би добро, а и ако се то не догоди, овај глас који је подигнут, јесте глас непокореног и непокорног народа, народа који неће да одустане од својих светиња и од свог идентитета. Ако неко дирне у идентитет народа, онда добије такав одговор какав смо видели претходних недеља. Тако да, шта год ви правно радили, суштински, на терену људи се понашају другачије.
Да ли сте Ви уз тај народ који шета сваког четвртка и недеље? Да ли бисте се придружили можда њима у неком тренутку?
Како да нисам, ја сам то и хтео, али да то не би било протумачено другачије и као мешање у унутрашње ствари друге државе, нисам отишао. Да ли подржавам народ који мирно протестује, који мирно тражи своја права, који жели да сачува своје светиње, како мислите да мој одговор може да буде другачији од „да“ и то једног великог „да“.
