Иако је радијски програм први пут емитован 13. фебруара 1946. године на Радију УН, данашњи празник, Светски дан радија, установљен је пре девет година, како би промовисао медиј који је са развојем модерне технологије и проналаском интернета све мање популаран.
Програм прекидамо због важне информације!
Од првог електронског средства обавештавања, радио се претворио у средство за забаву, многи сматрају лошу, јер сваки радио – свира исту песму.
До тога су га довеле комерцијалне, али и политичке прилике. Људи воле да слушају музику, коју прекидају само рекламе, или поруке из кратких вести.
Ипак, на радијском небу Србије и даље опстају култне ауторске емисије. „Неонска дуга“, рокенрол магазин Жикице Симића, сваке недеље на Радио Београду 2 од 18 часова нуди вратоломно сурфовање кроз време, односно музичке жанрове.
На питање да ли радио умире, аутор култне емисије „Тајанствени воз“ каже да је важно да радио постоји, а да су један од доказа повратне реакције његових слушалаца. То је важно за нас који волимо традиционалну радијску презентацију, а лично немам баш неко разумевање за ове нове облике радијског емитовања, каже Жикица Симић за Спутњик.
„Не само да немам разумевања, ни не слушам, нисам слушач интернeт радио-станица које емитују сам плеј-листе. Више верујем у ауторски приступ радијском послу и верујем да иза сваке емисије мора да стоји човек са именом и презименом у чији укус ја верујем. Као што је некада било са емисијама које су потписивали Слоба Коњевић или Никола Нешковић“, каже човек који је бежао из школе да би чуо одређену песму на Југословенској радио-телевизији.
Мали људи из радија ће преживети
У времену убрзаног живота мало ко има времена да се посвети слушању радија, осим ако није реч искључиво о музичком програму, који се слуша „успут“. Наш саговорник сматра да прави слушалац радија увек зна да ли некога има у студију или не.
„Слушалац то увек осети, ма колико хиљада километара био далеко од те радио-станице, а то је посебан доживљај“, каже Жикица Симић.
Он додаје да је апокалитичну слику „новог радија“ најбоље описао Том Вејтс корз причу о малом америчком граду у коме је избио велики пожар, па је о томе хитно било потребно обавестити становништво.
„Неко је рекао, хајде да одемо у радио-станицу, па ћемо преко радија. Отишли су, ушли, али унутра уопште није било живих људи, само су машине емитовале програм. То је негативна утопија која стоји на крају неког пута, али људи су људи, увек ће волети да чују живу реч, да чују одређену личност како нешто саопштава преко радија и изражава свој став, неће то баш тако лако нестати. Иако је технологија у експанзији и мења се дух времена, увек ће на радију бити простора и за људе који изражавају своје ставове“, сигуран је Симић.
Он додаје да је тешко рећи каква је генерално будућност радија, али и да је имао среће што је у тренутку када су се гасиле емисије и станице које су неговале јак ауторски печат почео да ради на Другом програму Радио Београда. Који је задржао такав приступ.
„Мислим да ће увек код људи увек опстати потреба да се чује одређена радијска емисија која има свог аутора и која изражава одређени став. Мислим да то неће баш тако лако да нестане, да ће се у некој будућности можда и општа клима везана за радијски програм променити“, закључује Жикица Симић.
Ауторски став негује и Радио Спутњик, који је прву емисију емитовао 19. јануара 2015. године. Поред получасовне емисије вести, која се емитује три пута дневно, сваке вечери на Студију Б „Спутњик интервју“ уређују и воде различити аутори.
На истим таласима суботом у 10 часова у етру је „Орбита културе“, а понедељком и средом од 17 часова на радију Новости мали људи из радио апарата, који имају став, воде „Свет са Спутњиком“.
