Кристоф Адам је један од очевидаца ових бомбашких напада. Према речима 90-годишњака, ове нападе би требало сматрати правим ратним злочинима, а не „одмаздом“ за ратне злочине које је раније починила нацистичка Немачка. Од тренутног руководства земље он захтева разоружавање.
Кристоф Адам је имао 14 година 1945. године. Заједно са својим родитељима и трогодишњим братом живео је у дрезденском округу Јоханштат на тргу Дирерплац 25. У ноћи 14. фебруара Велика Британија и САД почели су да бомбардују град. Он је својим очима 15. фебруара посматрао последњи талас тих бомбашких напада. У интервјуу Беати Арноллд за немачки Спутњик Адам је говорио о свему кроз шта је морао да прође тих дана и како он оцењује те догађаје.
Избеглице у Дрездену
Ујутро сам по обичају пошао у школу, а затим сам на Централној железничкој станици дочекао избеглице јер сам био члан организације која се бави бригом о њима. Све више возова пристизало је са избеглицама са истока, обично из Источне Пруске и Шлеске. У штабу који се налазио на железничкој станици, давали су нам адресе на којима би избеглице требало да се уселе. То су биле адресе у разним деловима града, али избеглице су се обичне усељавала код својих пријатеља и рођака. Обично смо трамвајем стизали до одређене адресе. Био сам ученик и имао сам одговарајућу потврду за то. Последње избеглице које сам успео да сместим отишли су у округ Клејншацвиц на обали реке Елбе.
Карневал и звук сирена
Затим смо код куће, као и сваке године, обучени у костиме ловаца и индијанаца прославили карневал уочи Великог поста (пандан руској Масленици). Наша зграда на Дирерплацу је била украшена шареним фењерима од папира и папирним тракама. Увече смо пошли на спавање, када се усред ноћи зачуо звук сирена. Пожурили смо у подрум. У Дрездену није било склоништа од бомби или нечег сличног и зато смо се крили у подрумима. „Ми“ смо становници велике стамбене зграде, око 60 људи.
Стравична бука се чула свуда: када су бомбардери летели изнад нашег округа зачуо се неподношљиви, заглушујући звук великог броја мотора. Никада раније нисмо чули тако нешто. Скоро истовремно смо чули звиждање распрсних мина и других бомби, као и смртоносне гласне експлозије. Подрум је мирисао на изгорело, а у суседној згради зид се делимично рушио. Неколико година пре бомбардовања, зграде које су биле једна поред друге, биле су повезане зидовима од обичних цигли. По том зиду до нас је претрчало и допузало око 40 људи. Зидови су се тресли, малтер је падао са плафона, свуда су се чули врисци и стењања.
Зграде у пламену
Морали смо хитно да изађемо из подрума и трчимо до Дирерплаца који је било отприлике два пута већи од Старог трга. Тамо смо видели да свуда горе зграде. Још се сећам ове слике: зграде у пламену од врха до дна. Тамо су већ били ватрогасци. Иако су имали довољно воде, ништа нису могли да учине, ни упркос томе што су захваљујући руским ратним заробљеницима имали изграђени базен са водом за сузбијање пожара. Ватрогасци једноставно нису имали никакве шансе да угасе ватру. Покушали смо да побегнемо са трга, али су улице делимично већ биле блокиране рушевинама.
Заробљени у ватри
Желели смо да дођемо до „Велике баште“ и потрчали смо ка бившој улици Фурстенштрасе. На тргу Фурстенплац упали смо у праву ватру. Била је толико моћна да си сви чланови наше породице једноставно попадали. Дуго смо лежали на улици. Мислим да је сила ветра достизала 150 километара на час. Једна од попречних улица играла је улогу својеврсног „димњака“ и вукла ка центру града тако да једноставно нисмо могли остати на ногама. Један пријатељ ми је касније објаснио да је у центру брзина ветра била и преко 200 километара. Људи су буквално летели у ваздуху, у хоризонталном положају. Он је видео неку жену са колицима и неког рањеног мушкарца које је повукла ватра.
Мокра ћебад
Стубови пламена досезали су висину од 500 метара — Дрезден је горео неколико дана заредом. Затим смо помогли једни другима и кренули даље. Успели смо да пређемо око 300 метара када је кренуо други напад. То је било већ 14. фебруара. Преживели смо овај напад на улици. Сирене се више нису чуле, бомбе су падале са свих страна и свуда је било ужасно бучно. Легли смо на крају неке улице испод дрвета и одједном поред мене, можда пола метра или метар даље, пала је запаљива бомба. Отац је успео да нас покрије мокрим пешкиром које је узео из куће. На тканини су се формирале рупе, вероватно величине шаке и на тим местима ватра је спалила кожу. Ми смо потпуно беспомоћни лежали на улици око 45 минута. Сваких пет-десет минута нешто је горело. Читава улица се претворила у једну непрекидну буктињу.
Касније су ми пријатељи рекли да су зграде у Јоханштату, у којима је угашен пожар после првог бомбашког напада, биле намерно поново бомбардоване. На крају су тамо остале само рушевине. Током три таласа бомбардовања града бачено је око милион бомби, углавном запаљивих. Срећом, сви смо преживели и стигли до „Велике баште“. Тамо сам легао под дрво и пробудио се сутрадан. Одатле смо стигли до родбине, у кућу у којој још увек живим. У подруму смо преживели трећи талас бомбардовања. Моји родитељи су одлучили да напусте град заједно са мном и мојим тада трогодишњим братом. Покупио нас је конвој војних камиона који су превозили избеглице и кренули смо у правцу Фрајтала. На крају смо се сместили у дому за избеглице у Алтенбергу, где смо остали до краја рата.
Паљба из митраљеза на становнике Дрездена
Чуо сам да су после бомбардовања, наравно не првог када су људи још остајали у подрумима, већ после другог када се неко усудио да изађе на улицу, циљали из митраљеза на људе. То је било прави лов на њих. Ја то нисам видео.
Немачки генерал, који је био одговоран за Дрезден, такође је причао о томе. Током другог бомбардовања он је био испод моста Маријенбруки и по његовим речима, у долине реке Елбе отворена је паљба из митраљеза на становнике Дрездена који су бежали. Исто то ми је рекло неколико пријатеља. Они још увек живе тамо. Замолио сам их да напишу о томе, али нису хтели.
„Причекајте и ви ћете завршити у гробовима“
Један мој друг објавио је број погинулих становника Дрездена: он је израчунао 35.500 жртви (после рата он је читав свој живот посветио проналажењу информација). Дуго је чувао летке које су бациле трупе западних савезника и на којима је било написано: „Причекајте, и ви ћете завршити у гробовима“. Ја лично нисам видео те летке, али моји пријатељи их имају. Током рата било је опасно чувати такве летке. У поређењу са укупним бројем жртви, чинило се да није толико важно да ли је погинуло 25 или 30 хиљада људи, али чак један погинули је већ много! Расправе о томе да ли је чак 500 хиљада људи погинуло или можда мање, неће нам помоћи. Морамо рећи да желимо да дејствујемо другачије и желимо да у будућности влада мир. Једном сам израчунао да је такав напад заједно са припремом коштао милијарду и послужио је бесмисленом истребљењу људи.
Стратегија „Суманута освета“
Наши преци су започели рат, али са историјске тачке гледишта, овај напад није био неопходан. Тада су се Руси приближили Дрездену на мање од 100 километара. Совјетске трупе су се већ бориле у близини Герлица. Ми, становници Дрездена, 1945. године прилично неочекивано смо били сведоци пакленог бомбардовања усмереног на незаштићене и ненаоружане цивиле. То је било стратешки планирано, али са чисто војне тачке гледишта, бесмислени пакао: напад није изведен против војних циљева, штавише, било је познато да у Дрездену није било склоништа од бомби, имали смо само подруме. Команда савезничких ваздухопловних снага је знала за то. А већ када је после првог таласа напада уследио други, а за њим и трећи, у условима када су људи били на улицама и у парковима — по мом мишљењу то је био злочин.
Стратегија сумануте освете неког војног команданта постала је прилика за паклено бомбардовање избеглица, које су тада преплавили улице Дрездена, током којих је болном смрћу погинуло на хиљаде цивила: ово је била акција одмазде. Черчил је мрзео Немачку јер су Немци бомбардовали Ковентри и били први који су испалили ракете на Енглеску. Тада нико није размишљао о томе, укључујући и оног ко их је пројектовао, оног који је касније развио свемирске ракете.
Много година касније, прошетао сам заједно са једним енглеским пилотом бомбардера улицама нашег већ обновљеног града, и имао сам осећај да га је гризла савест због рата који су тада водили из освете. Пријатељски смо се руковали.
Обрачун за лудост
Не желим да мислим да је оно што се догодило у Дрездену било „обрачунавање“. То је лудост. Ми треба да се бринемо за будућност. Моје жеље су усмерене на будућност. Морамо нешто учинити, не с разлогом и чисто симболично, јер Европа већ 75 година, колико је прошло од Другог светског рата, живи у миру.
Опростити једни другима војне злочине
То је био ратни злочин и њих је било много. Не могу за то да кривим Енглезе, јер су и Немци испалили ракете на Лондон, и то је такође била лудост. Морамо подвући црту свему овоме. И сви би требало да раде на томе, и стари и млади.
Mорамо престати да рачунамо ко је кога нападао и опростити једни другима. Млади би требало да помажу старијим да превазиђу непријатељство између народа, тако да оно што сам ја и остали становници Дрездена прошли, више не понови.
Желимо мир и разоружавање у Немачкој
Када видим да наша влада планира да повећа војну потрошњу, и када чујем да господин Трамп захтева од наше земље да купи више оружја, сматрам да треба дејствовати сасвим обрнуто! Не желимо понављање прошлости и не покушавамо ни са ким да се свађамо. Желимо мир. Желим да наша влада, наша земља Немачка, почне са разоружавањем, одбија да извози оружје и да преусмери војску на „мирне пруге“ јер је Немачка учествовала у Првом светском рату и починила тешке злочине за време Другог светског рата у Пољској и Русији. Садашња трговина оружјем по целом свету подстиче развој сличних сценарија.
При томе у свету постоји много различитих ствари: људи гладују, клима се мења… Што се тиче будућности, волео бих да новац који се сада лудо уништава, усмери на мирољубиве циљеве. Јер ћемо ми, људи старијих генерација, ускоро изгубити глас.
