Српска револуција, како ју је назвао немачки историчар Леополд Ранке, почела је Карађорђевом буном на Сретење 1804. године, а завршена је деценијама касније, захваљујући мудрости књаза Милоша Обреновића.
Наш познати историчар Александар Животић каже да се овај празник слави у спомен два велика догађаја и два кључна момента која су поставила основу савремене српске државе.
„Један је почетак Првог српског устанка, јер је то тренутак када је започела српска револуција која је резултирала стварањем нововековне српске државе, а на другој страни, то је дан када је донет први Устав српске Кнежевине, дакле онај моменат када је на том свом путу државности Србија добила обрисе једне модерне државе“, каже он.
„Али овај Устав није донео само обрисе државности за Србе, већ и нешто много више“, додаје наш саговорник.
Двострука улога Устава
„Сама чињеница да је доношење тог Устава, који је трајао свега неколико недеља, нешто што је цементирало извојевану слободу, јер она није значила само слободу у односу на турску власт, већ је значила и оне индивидуалне слободе за српске грађане и сељаке, који су ту државу створили у српској револуцији“, објашњава Животић.
„Зато је симболика овог празника у ствари двострана“, додаје он, и ту симболику треба стално истицати, јер је, на једној страни, борба за независност државе, а на другој је борба за грађанску слободу.
„Јер и сам Устав у српском језику значи „брана“ према неограниченој власти, и зато је то, практично, тренутак који треба да симболизује две борбе“, додаје он.
На Сретење 1804. године на збору виђенијих Срба са територије Београдског (односно Смедеревског) пашалука, који се догодио у Марићевића јарузи у Орашцу, донета је одлука о подизању устанка против Турака и за вожда је изабран Ђорђе Петровић Карађорђе. Одлуци о подизању устанка претходила је сеча кнезова, односно угледних народних првака, које су дахије превентивно побиле, због наводне нелојалности.
Први српски устанак најпре је захватио крајеве западно од Колубаре, Шумадију и Поморавље. Читав Београдски пашалук ослобођен је 1807. године, али је судбину устанка одредио исход Руско-турског рата, пошто су Русија и Турска потписале мир у Букурешту 1812. године.
Препуштање Србије било је плод чињенице да је почињао Наполеонов поход на Русију. Према речима Ранкеа — Карађорђевом буном започела је српска револуција, која је окончана успешним дипломатским достигнућима Милоша Обреновића, деценијама након тога.
Карађорђе је током Првог српског устанка (1804-1813) у склопу обнове српске државности, између осталог, устројио и низ важних институција, попут Велике школе, далеког зачетка данашњег Универзитета у Београду.
Како је донет Сретењски устав?
За израду устава био је задужен Димитрије Давидовић, секретар кнеза Милоша Обреновића, можда најученији човек у Србији онога времена. Устав је радио са једном комисијом, али је свакоме било допуштено да даје мишљење и сугестије, пре свега кнезу, са којим је Давидовић био у непрестаном контакту. Остало је забележено да је кнез саветовао Давидовића:
„Мотри, кумашине, да се у чему не спотакнемо. Ти бар добро знаш с ким ми имамо посла“. Давидовић је кнеза умиривао чињеницом да је Србија хатишерифима стекла независну унутрашњу управу, а тиме и право доношења Устава.
Устав је био завршен за двадесет дана. Давидовић се, према кнежевом налогу и инструкцијама добијеним од француског дипломате Боа ле Конта (Bois le Conte), још раније занимао израдом нацрта Устава, па је при себи имао припремљен материјал, што му је знатно олакшало посао. Устав је рађен по узору на француску декларацију о правима човека и белгијски устав, али је добар део његових одредаба имао и домаћу провенијенцију. Током израде и доношења Устава нису обављане никакве консултације са сизеренским и покровитељским двором. Сматрало се, једноставно, да то није потребно и да се не мора тражити сагласност Цариграда и Петрограда.
На Великој народној скупштини у Крагујевцу, која је почела на Сретење 2. фебруара 1835. године (по старом календару) и трајала три дана, окупило се око 2.400 званичних представника и око 10.000 знатижељних људи. На кнежевој ливади поред цркве била је подигнута трибина за кнеза, његову породицу и најистакнутија световна и духовна лица.
Првог дана кнез је у престоној беседи рекао да народу дарује Устав, што је примљено са одушевљењем.
Устав у 14 глава и 142 члана
Другог дана рада (3. фебруара по старом календару, 16. по новом) Скупштини су прочитани Устав и указ о оснивању Државног савета. На Уставу су положили заклетву кнез и посланици испод нове заставе, отвореноцрвене, беле и челикасто угасите боје са грбом Србије, која се вијорила на свечаној трибини. Увече је изведен ватромет.
Трећег дана Скупштина је предала кнезу раније припремљене поклоне, у знак срећног окончања послова са Портом — сабљу са натписом од брилијаната на рукохвату: „Благодарна Сербија Књазу Свому Милошу Првому“, са кнежевим иницијалима и грбом Србије на корицама, и чашу слично украшену.
Сретењски устав подељен је у 14 глава које обухватају 142 члана. Највише чланова (30) посвећено је „Књазу Србском“. Кнез је светла, неприкосновена и ником одговорна личност у земљи. Он има право законодавне иницијативе, помиловања, давања одличја, „благородства“ и држања „Књажескога совјета“.
Државни савет „највиша је власт у Србији до Књаза“. Он је чувар законитости и правде и „руководи законодавством“.
Народна скупштина је по Уставу имала сто депутата, заседала је једном годишње и била је законодавни чинилац само у финансијској области, јер се без њеног пристанка не би могао „наложити или ударити... никакав данак“.
Противили се велики
Овакво уставно решење одмах је изазвало негодовање Аустрије, Турске и Русије, због чега је убрзо суспендован. Велике силе сматрале су га превише либералним – у поређењу са уставима европских земаља тог времена, он је то и био, осим ретких изузетака попут Француске и Белгије.
Кнежевина и Краљевина Србија имала је потом пет различитих уставних решења од 1838. до 1903. године.
Сретењски устав био је на снази свега две седмице, па је привремено суспендован. Трајно га је суспендовао кнез Милош непуне четири недеље касније, тачније 30. марта 1835. године. Русија је посебно замерила што јој Устав није послат на одобрење пре усвајања на Народној скупштини и објављивања у штампи. Подржале су је Турска и Аустрија, док је код француских посматрача Сретењски устав сматран непримереним времену и постојећим условима.
Чим је суспендовао Устав, кнез је упутио наредбу властима да му хитно врате одштампане примерке који су на Скупштини раздељени народу. Од тада је било опасно држати Сретењски устав, ко „мисли жив своје главе носити“.
