Могуће је да је управо та двојност проузроковала модерни поглед Руса, у којем су након коначног колапса совјетске идеологије, уместо „добрих“ нас и „лоших“ капиталиста, остали само „лоши“ — и ми и они. А пошто су сви лоши, у томе нема ничег срамног. Једноставно треба бити сналажљивији и, што је најважније — јачи.
Совјетско друштво је било пуно контрадикција. Грађани СССР су веровали у пропаганду, жалили су измучене црнце и плашили се шпијуна, а истовремно су носили „најбоље на свету“ америчке фармерке, слушали бенд „Пинк Флојд“ и сањали о страној држави у чије постојање су некад сумњали.
Двострука слика Запада
Међутим, упркос чињеници да је званична пропаганда заиста формирала слику капиталистичког света међу пролетерима, комуникација са страним радницима имала је значајан утицај на промену њихових ставова. Поред тога, радници које су слали на пословна путовања у САД и Француску запазили су да је, упркос економској кризи и незапослености, животни стандард много већи него у СССР.
Тако је у главама совјетског народа формирана двострука слика Запада, која је постојала све до распада СССР, а у одређеној мери присутна је и данас. Са једне стране, званични медији створили су митолошки и стереотипни портрет земље, док су га алтернативни извори свакодневно исправљали. Према алтернативи, све је било обрнуто: „тамо“ су марљиви људи са грађанским ставом, који живе знатно боље од „наших“.
Све послератне године до Стаљинове смрти није смело бити ни говора о попуштању напетости. Осећај новог неизбежног рата са капиталистичким окружењем је био све већи. Тек након доласка Хрушчова на власт, који се, према својим мемоарима, страшно плашио снаге атомске бомбе, Запад и Совјети су почели да траже начине за мирољубиву коегзистенцију. Нови генерални секретар, за разлику од Стаљина, активно је путовао по свету и јасно показивао да је СССР спреман за дијалог.
Шта је добро, а шта лоше
Совјетски концепт „иностранства“ сам по себи није тачан синоним за појам „у иностранству“. То познато „иностранство“ народ није доживљавао као физичку територију, већ као имагинарни простор — са једне стране све је реално, а са друге апстрактно. Совјетски људи су били сигурни да су они интернационалисти који су своје идеје пренели целом свету, али су истовремено схватали да немају прилику да виде тај спољашњи свет.
Истовремено је државна пропаганда формирала код совјетског човјека у потпуности контрадикторну слику тог „бајковитог света“. На пример, са једне стране у СССР се образовало потрошачко друштво, а са друге стране критикована је буржоаска „жудња за профитом“.
Рокенрол у Совјетском Савезу
Посебан став имала је држава према рокенролу и омладинској музици генерално. Критеријум по коме су музику снимали на магнетофон и по коме је држава одређивала да ли је она прихватљива или не, формирао се двојако. Према овом правилу, „права“ страна музика треба да буде повезана са културом радног народа, а „лоша“ музика са потрошачком културом.
Постојала су разна „упутства“ како разликовати добру од лоше музике. На пример, „погрешна“ музика код човека изазива претерану бахатост или равнодушност, а права, лагана музика је искрена и мелодична. Могао се слушати и џез, ако постоје прелепе народне мелодије, али рокенрол и слична дела буржоаског друштва су била за „дивљаке“.
Читав овај идејни хаос допринео је ширењу идеје о замишљеном Западу. За седамдесете године прошлог века није било ништа страшно да секретар Централног комитета Комсомола држи говор у фармеркама страног бренда, да слуша „Пинк Флојд“ и има надимак Џон.
Фармерке од којих добијате сиду
За борбу против Запада коришћене су такозване антилегенде — страшне гласине о страним стварима. Људи су се стварно плашили страних слаткиша са сечивима, фармерки са сидом и сличних ствари. Неки су чак веровали да се из страних бомбона шире болести.
Позната је и прича да су деци на Олимпијади 80-их година прошлог века странци давали гомилу свакаквих ситница, укључујући и сувенире у облику медицинске лампе. Када су дошла кући, деца су са великим узбуђењем причали о сусрету и поклонима, а када су родитељи видели медицинске лампе „схватили су“ да се тамо у ствари крије бомба!
Сада је 2020. година, али објаве на друштвеним мрежама о ХИВ позитивним иглама нису ретке, а Запад још увек планира психотроничне нападе на Русију. Ово још једном показује ефикасност пропаганде.
