Како преноси телевизија „Звезда“, на снимцима је био приказан пробни лет совјетског експерименталног екраноплана, који је послужио као основа за производњу екраноплана-ракетоносца „Луњ“, који је спуштен на воду 1987. године.
„Шокирало их је то што се појавио нови модел оружја, на коме су јасно били уочљиви елементи ударног, односно ракетног оружја“, истиче војни стручњак Константин Сивков.
Тешки екраноплан, који је могао да лети изнад воде на висини од свега неколико метара брзином 500 километара на час, а који је био истовремено неприметан за противничке радаре, био је наоружан са шест лансирних система за суперсоничне ракете „Москит“. На Западу су те ракете прозвали „Опекотина од Сунца“.
„Ракета 'Москит', која је лансирана са брода, имала је домет од око 100-120 километара приликом лета на малим висинама. Што је најважније, на тој висини је могла да достигне брзину скоро као и суперсонична ракета. Летећи на висини од само 10-12 метара изнад водене површине и уз такву брзину, ракета је била апсолутно неухватљива за америчка ПВО средства“, објашњава Сивков.
Ударни екраноплан представљао је велику претњу за непријатеља. Ракете „Москит“, које је лансирао у облаку водене прашине, кретале су се цик-цак путањом до одређеног циља. Било их је скоро немогуће видети. Када би се приближила броду, ракета би се подигла на висину од неколико метара наносећи снажан ударац броду.
Екраноплан и „Москит“ нису остављали шансу за преживљавање
Главна експлозија унутар брода није остављала никакву шансу за преживљавање.
Научници су тек касније модернизовали екраноплан. Појавила се „млађа“ верзија летелице - екранолет „Орленок". Могао је да се креће у два режима – као авион или као екраноплан.
„Луњ" и „Орленок" требало је да уђу у састав наоружања Црноморске флоте СССР-а. Основни задаци нових машина били су проналажење и уништавање подморница и бродова противника.
Екранолети су уврштени у наоружање Ратне морнарице СССР-а 1979. године. То је била једина у свету борбена машина серијске производње те врсте.
„Орленок" је могао да превезе до 200 припадника десантних јединица са пуном опремом или два оклопна гусеничара. Летео је брзином и до 400 километара на сат, а могао је да пређе растојање до 1.500 километара.
На крају је укупно произведено пет екранолета, који су чинили 11. ваздухопловну групу, под управом Главног штаба поморске авијације. Међутим, пројекат није у потпуности реализован.
Данас, једини преостали екраноплан „Луњ“ налази се ван употребе у пристаништу у Дагестану, на Каспијском мору.
Иако екраноплани личе на авионе – они то нису. Реч је о возилима који могу да се вину у ваздух свега неколико метара изнад површине воде, а користе ефекат тла, односно силу земљине теже и функционишу на принципу сабијања ваздуха између крила екраноплана и водене површине.
