У самом средишту ове деонице налази се најдужи железнички тунел на свету - нови тунел Готард (Базни тунел Готард). Све везано за овај пројекат вредан 11,3 милијарде долара је у великим бројкама.
Почевши од положаја на којем се радови обављају, дубине од 2.500 метара испод врхова Алпа, преко 2.500 ангажованих радника задужених да прокрче пут кроз 30 милона тона гранита, па до плана да поставе близу 400 километара пруге и још неколико стотина километара електричних инсталација, сигнализације и комуникационих система. С распоредом мањих тунела, који повезују два главна паралелна тунела на сваких 325 метара, укупна мрежа тунела премашује 150 километара.
Ископавање два тунела дужине од по 56 километара завршено је током 2011. године, уз помоћ машина за пробијање тунела.
Радови оставили су за собом толике количине камена, да би се њима могао напунити воз чији би се вагони протезали од Цириха до Чикага, у дужини од преко 7.000 километара. Додатних осам милиона тона камена ископано је за потребе изградње базног тунела, преноси Индекс. Унутар тунела налазе се две мултифункционалне станице које омогућавају возовима да прелазе из једног тунела у други, за потребе одржавања или током хитних случајева. Један од њих је требало да постане најдубља подземна железничка станица на свету, под називом Порта алпина, с лифтовима који се спуштају до дубине од близу 800 метара, повезујући платформе станице са селима на површини, али је план одбачен као неекономичан током 2012. године, наводи Си-Ен-Ен.
С друге стране, најдужи железнички тунел на свету, Готард, који је отворен 2016. године, само је део читаве приче.
Први предлог за изградњу железничке линије кроз Алпе датира из 1947. године, а ова пруга била је и предмет националног референдума током 1992. године, на којем је предлог подржан, а први радови у пробној фази почели су наредне године.
У 2020. години, завршни део слагалице, краћи али једнако важан Канери тунел у близини Лугана, коначно ће угледати прве возове. Овај 15 километара дугачак тунел заобилази планинску деоницу на најпрометнијој рути од севера ка југу, која повезује економски моћне земље северне Европе са северном Италијом. Време путовања за интернационалне путнике између Цириха и Милана биће скраћено за 4 сата, колико је требало старом рутом Готард, на само два и по сата вожње, с кретањем возова кроз тунеле брзином од око 200 км/х.
Избегавајући познате спирале старе планинске руте, Готард базни тунел (ГБТ) скраћује пут за 40 км, а краће време путовања резултовало је и повећањем броја путника за чак 30 одсто у месецима након отварања.
Док је планинска рута имала, и још има, снагу да заокупи пажњу и најуморнијем путнику, примарни утисак који оставља ГБТ је изненадна промена амбијенталног звука и приметно убрзање када се стигне до тог дела. За редовне путнике, који су заокупљени читањем мејлова или гледањем филмова, транзит се једва примећује и не примећује се да се налазите око 2.400 метара испод алпског масива, док светла тунела блескају при брзини од 200 км/х. Температура у тунелу може достићи 40 Целзијусових степени, а огромни вентилатори расхлађују ваздух у тунелу.
Међутим, главни корисници тунела нису путнички возови, већ компаније које превозе терет, а које ће добити већи капацитет превоза, имати ниже трошкове и краће време путовања.
Мањи нагиби сада омогућавају да кроз Швајцарску возе тежи теретни возови, повећавајући капацитет дневног промета са 140-180 возова на 225-260 возова дневно.
