Како се стигло од Ахтисарија до Ахтисарија плус плус?
Први озбиљан наговештај шта Албанци у ствари желе десио се у Приштини 11. марта 1981. када су избиле насилне демонстрације Албанаца познате по паролама „Косово Република“ и „Трепча ради, Београд се гради“. Промена Устава СФРЈ 1989., одузела је одређена покрајинска права Војводини и Косову и Метохији, која су била у равни републичких што је код Албанаца изазвало масовне протесте, а тада се први пут јавно затражила и независност Косова.
У међувремену, на територији СФРЈ избио је грађански рат, а Косово је покушало да искористи ситуацију и крене путем отцепљења. Све време рата на простору СФРЈ и на Косову су трајали сукоби, а 1998. први пут се огласила терористичка организација Ослободилачка војска Косова која је на себе преузела одговорност за нападе на легалну српску војску и полицију.
Међународна заједница, пре свега Немачка, тада је одлучила да косовско питање решава после окончања сукоба у бившој СФРЈ.
Почетак краја у Рамбујеу
Уплитањем Америке у косовски чвор, стигао је и предлог да се он размрси на међународној конференцију у Рамбујеу 1999. Конференција је трајала 17 дана, а у ствари се више сводила на жељу НАТО трупа да „запоседну“ Србију него да реше конфликт Албанаца и Срба. Албанци заправо нису ни о чему ни преговарали јер су имали само један захтев – државу Косово. Осим присуства НАТО трупа у СРЈ, у Рамбујеу је био постављен и услов да се на Косову одржи нови референдум Албанаца. Србија је одбила оба предлога.
То није био крај. Контакт група одлучила је да се преговори о решењу косовске кризе наставе 15. Марта 1999. у Паризу. И ова рунда завршена је неуспехом после четири дана разговора, а две делегације су 18. марта потписале различите споразуме.
Делегација косовских Албанаца потписала је споразум који су понудили међународни преговарачи - улазак НАТО, референдум о независности и одлука у УН без Русије док је делегација Србије потписала сопствени предлог - Споразум о самоуправи на Косову и Метохији.
Последњи покушај, да се дође до решења уследио је 22. марта 1999, када је специјални изасланик САД Ричард Холбрук покушао да убеди председника СРЈ Слободана Милошевића да прихвати споразум о Косову и размештање страних трупа у покрајини.
Два дана касније, 24. марта, НАТО-а је започео бомбардовање СР Југославије, што је после 78 дана резултирало повлачењем југословенских снага са Косова и успостављањем привремене администрације УН у покрајини (Унмик), на основу Резолуције 12 44 УН СБ. Кумановским споразумом НАТО је као мировна мисија КФОР ушао на Косово Метохију.
Рат је окончан, али коначан статус ни тада није решен.
Бечки преговори
Године 2006. у јулу на иницијативу српске владе коју је тада водио Војислав Коштуница уследио је други покушај преговора са Приштином.
Конференцијом у Бечу председавао је специјални изасланик УН СБ Марти Ахтисари, и његов заменик Алберт Роан,као и амерички изасланик Френк Визнер и изасланик ЕУ-а Штефан Лене. Присутно је било и 11 политичких директора Контакт групе, представника ЕУ-а, ОЕБС-а и НАТО-а.
Премијер Коштуница пошао је од констатације да се у европској историји не може пронаћи ниједан преседан који би могао да послужи као аргумент да се Србији одузме 15 одсто територије, а да Повеља УН-а, Хелсиншки завршни акт и Резолуција СБ-а 1244 недвосмислено гарантују суверенитет и територијални интегритет Србије и међународно признате границе.
Српски тим је предложио два модела за решење - Јужни Тирол и Оландска острва и из тих примера је настала конструкција „Више од аутономије, а мање од независности“, што је Србија понудила Косову и што је одбијено. Хонгконг је такође био интересантан српским преговарачима зато што је уживао апсолутну аутономију у оквиру решења, које се могло сматрати унутрашњом независношћу.
Албанска страна је игнорисала ове предлоге, одбила је да се после свега упушта у разматрање било какве солуције о аутономији и понављала је став да је независност - алфа и омега,
Ветар у леђа дао им је сам Марти Ахтисари као главни преговарач који је био против сваког компромиса.
Две Немачке
Волфганг Ишингер је предложио решење косовског питања по угледу на уговор две Немачке. Ишингер је у једном моменту преговора дао предлог у четрнаест тачака који се базирао на немачко-немачком споразуму. Тај предлог полазио је од међусобног признања две Немачке и претпостављао је да постоје две државе које успостављају добросуседске односе. Та ствар се није могла применити на однос Србије и Косова јер би то значило да Србија признаје Косово као државу.
Ахтисари је у Бечу изјавио да је 17 рунди, у току 13 месеци преговора, било довољно. Заменик изасланика Мартија Ахтисарија Албер Роан поручио је да уколико СБ УН-а не буде донео одлуку, на снази ће и даље бити резолуција 1244 из јуна 1999. и на Косову ће остати мисија УНМИК. Канцеларија изасланика УН није имала план Б за будући статус, а Ахтисари је изложио свој план.
План финског дипломате и специјалног изасланика УН Мартија Ахтисарија из 2007. године предвидео је Косово као мултиетничко друштво, а вршење власти заснивало би се на једнакости свих грађана. Према том плану била је предвиђена широка аутономија за српске општине уз пуну власт Приштине.
План је такође предвидео и да Косово донесе Устав.
Уставом Косова биће прописани и гарантовани правни и институционални механизми који су неопходни да се осигура да Косовом буде управљано по највишим демократским стандардима, и да се унапређује мирољубива и просперитетна егзистенција свих становника.
Савет безбедности УН је, након руског вета, одбацио Ахтисаријев план. Међутим, Приштина је позивајући се управо на Ахтисарија, једнострано прогласила независност Косова 17. фебруара 2008.
Бриселски споразум
Европска унија је 16. фебруара 2008. одлучила да покрене „Мисију владавине права ЕУ на Косову и Метохији - ЕУЛЕКС КОСОВО“, а 17. фебруара 2008. органи привремене самоуправе на Косову и Метохији, уз политичку и организациону подршку ЕУ и САД, донели су једнострану одлуку о проглашењу независности Косова и Метохије од Србије. Србија је одбацила ову декларацију, а Генерална скупштина Организације уједињених нација је резолуцијом А/63/Л.2 усвојеном на предлог Србије 8. октобра 2008. захтевала саветодавно мишљење Међународног суда правде о њеној легалности.
У априлу 2013 године на иницијативу ЕУ потписан је први споразум о принципима нормализације односа Београда и Приштине, тј. Републике Србије и самопроглашене „Републике Косово", познат и као Бриселски споразум у Бриселу.
Споразум су испред Републике Србије потписали председник владе Ивица Дачић и председник владе самопроглашене „Републике Косово" Хашим Тачи. Он предвиђа оснивање Заједнице српских општина на северу Косова и Метохије, која би се формирала након локалних избора по косовским законима заказаним за 3. новембар 2013. Споразумом је предвиђено и укидање безбедносних структура и правосудних институција Србије на Косову и Метохији. Регионалног команданта полиције за четири општине са већинским српским становништвом на северу Косова требало би да именују начелници тих општина. Апелациони суд у Приштини би успоставио комисију у којој би већину чинили српске судије и која би била надлежна за све већински српске општине.
До данас албанска страна није овај споразум реализовала односно није основала Заједницу српских општина предвиђену овим споразумом.
Бриселски дијалог је сада замрзнут због одлуке Приштине да уведе таксе на робу из централне Србије. Чека се нова геополитичка битка за Косово и Метохију и ултиматум Ахтисари плус плус који се спрема за Србију.
