Поступак приватизације Комерцијалне банке, који је од првог дана изазивао позорност јавности, приведен је крају. Одабрана је најбоља понуда и преостало је само да држава потпише купопродајни уговор са НЛБ банком из Словеније. Реч је о банци у којој држава Словенија власник 25 одсто акција, док Мелон банка из Њујорка управља са 62 одсто деоница малих акционара.
На питање зашто је Комерцијална банка која има 11 одсто удела на банкарском тржишту наше земље, трећа је по висини активе и има највећу девизну штедњу грађана, морала да буде продата, када је против тога била струка, па и гувернерка Народне банке Србије Јоргованка Табаковић, професор банкарства на Економском факултету у Београду др Ђорђе Ђукић каже да она уопште није морала да буде приватизована.
Зашто се продаје Комерцијална банка?
У условима када влада Србије нема проблема са буџетом и када не постоје проблеми сервисирања спољног дуга преговарачка моћ је апсолутно била у рукама владе и монетарне власти и није било време да се то чини, објашњава Ђукић за Спутњик.
Он уз то додаје да је јако битно што је тржишни амбијент сада јако неповољан.
„Нарочито због ефеката коронавируса, трговинског сукоба на релацији Европа САД и растућих нових геополитичких поремећаја. Сви знаци указују, да то може кумовати да светска економска криза буде на помолу“, напомиње саговорник Спутњика.
Та банка је прошле године остварила рекордан профит од 74 милиона евра, а држава је, да би уопште могла да је прода, морала прво да постане њен већински власник због чега је одређеним акционарима исплатила око 260 милиона евра. На питање какву корист држава има од продаје Комерцијалне банке, Ђукић каже да ту апсолутно нема рационалне рачунице.
Он подсећа да се држава ранијом такозваном - пут опцијом - обавезала да акционарима ЕБРД, ИФЦ-а и фондовима из Немачке и Шведске ДЕГ и СВЕД, исплати за њихове акције унапред договорену цену која је била виша од текуће берзанске. Већ то је ишло у прилог оцени да у тако неповољним условима не треба продавати банку, јер је прилив ликвидности у таквим условима јако мали у односу на чињеницу да ће банка у наредних неколико година на бази профита који већ остварује, након реструктурирања, новом власнику брзо омогућити да поврати уложени капитал.
Пример Пољске и Мађарске
На питање, у какву нас позицију доводи продаја тако значајне државне банке због које Србија, с изузетком Поштанске штедионице, остаје само са страним банкама које у случају кризе по правилу повлаче капитал, Ђукић је оценио да је реч о неодговорном потезу.
Он је указао на примере Пољске и Мађарске. Свесне потенцијално нове кризе оне су смањиле удео страног капитала у банкарској индустрији, Пољска испод 50 одсто, а Мађарска је према последњим подацима из 2018. нешто изнад 50 процената.
„Ми идемо у супротном правцу. Уколико буде долазило до одлива капитала, а сигурно ће долазити, јер ће централе штитити сопствени интерес, Србија ће остати без маневарског простора да реагује на ту будућу кризну ситуацију. Бићемо потпуно неприпремљени за те нове шокове у наредних пет или шест година јер смо се сами неодговорном одлуком одрекли тога“, каже Ђукић.
Он напомиње да су најбољи аргумент за те тезе, примери земаља попут Пољске које су и најбоље прошле након избијања глобалне кризе. Када је Мађарска схватила у чему је проблем када доминира страни капитал, то је кориговала. Орбанова влада и централна банка су, како је напоменуо, повећали удео државе и државног капитала у банкарској индустрији на 50 посто да би себе спремили за спољни реметилачки фактор у будућности.
„Ми ћемо као љуска на океану бити препуштени одлукама централа тих страних банака које ће штити свој интерес као што је и до сада био случај. Оно што је поражавајуће је и то да, код финансирања крупних инвестиционих пројеката, када имате јаку домаћу банку и добро управљање том банком, ви можете да тражите друге партнере код комерцијалног финансирања и да усмеравате средства у оно што је заиста национални интерес“, упозорио је професор банкарства на још једну последицу.
