Док Брисел износи очекивање да ће се Србија понашати у складу са обавезама које је преузела када је пут у ЕУ означила као стратешки приоритет, Стејт департмент апелује на „све савезнике и партнере да одустану од трансакција са Русијом које би могле да доведу до увођења санкција по Закону о супротстављању америчким противницима кроз санкције“.
„У разговору са високим владиним званичницима више пута смо изразили забринутост због куповине руске војне опреме од стране Србије, укључујући и куповину система Панцир“, навео је портпарол Стејт департмента.
Ово није први пут да функционери америчке администрације прете активирањем члана 231 америчког Закона о супротстављању америчким противницима кроз санкције, који се односи на могућност увођења санкција појединцима и правним лицима која имају пословну сарадњу са безбедносним и обавештајним сектором Русије, Ирана и Северне Кореје.
Новембра прошле године у Београд је допутовао Томас Зарзецки, директор Посебног одељења Стејт департмента САД за спровођење санкција, а пре њега, могућност увођења америчких санкција Србији због набавке руске војне опреме најавио је и Метју Палмер, представник америчког државног секретара за Балкан.
Позадина америчке претње Србији
Зарзецки је новембра прошле године отишао из Београда, а санкције Србији нису уведене. Сада, након што је Србија набавила „Панцир“, поново се активира могућност увођења санкција.
Процењивати реалност претње санкцијама незахвално је, јер, како каже историчар Саша Адамовић, у америчком односу према Србији и њеној војно-техничкој сарадњи са Русијом постоје две струје.
„Једна је из Стејт департмента, односно од стране дубоке државе, која на војно-техничку сарадњу са Русијом не гледа благонаклоно, спремна је да употребљава тешке речи, па, између осталог, да кроз изјаве својих званичника прети Србији увођењем одређених санкција“, објашњава Адамовић.
Са друге стране, наводи наш саговорник, унутар америчке администрације постоји друга позиција, флексибилнија када је у питању српско-руска сарадња.
„Она, парадоксално, долази из НАТО, који у том смислу има позитивнији став према Србији, рекао бих реалнији, уравнотеженији и који мисли да је набавка војне опреме из Русије национална одлука Србије и да на ту одлуку наша земља има право“, каже Адамовић.
Разлике између ова два става нису само у нијансама, додаје он. Као илустрацију свог става, Адамовић наводи да је председник Спољнополитичког комитета Представничког дома америчког Конгреса Елиот Енгел јавно укорио једног од америчких генерала на служби у НАТО због става Алијансе према Србији. Енгел је критиковао став о војној неутралности Србије и интензивну сарадњу са Русијом.
„Биће занимљиво у наредном периоду пратити како ће се те две струје односити једна према другој, која ће на крају однети превагу. Опет, постоји још један угао гледања на целу ствар, да су претње санкцијама Србији због „Панцира“ превентивно упозорење да Србија не набавља С-400“, сматра Адамовић.
Може ли Србија очувати војну неутралност
Србија је у овом тренутку довољно јака да преузме на себе ризик претње дубоке државе, јер показује спремност да сарађује, не само са Русијом, када је у питању обнова наоружања и војне опреме, оцењује Адамовић и напомиње да је таква позиција у складу са прокламованом војном неутралношћу наше земље.
Поставља се, међутим, питање, да ли су претње из Стејт департмента усмерене на геополитички заокрет Србије и на нарушавање војне неутралности?
То је, за сада, јака тврдња, сматра Адамовић. У ставу Стејт департмента сасвим сигурно има елемената незадовољства због српске сарадње са Русијом, Кином или Турском. Са друге стране, НАТО хвали ниво сарадње са Србијом и спреман је, барем на речима, да поштује војну неутралност.
„Мислим да, без обзира да ли ће се тај притисак наставити, он више нема ону снагу какву је имао деведесетих, да су се у свету ствари толико промениле да сви они који су доминирали бившим светским поретком, више нису толико јаки и нису способни да наметну своја решења. Мислим да Србија има довољно снаге да се тим притисцима одупре“, закључује Адамовић.
