Он је у ауторском тексу за „Вијести“ рекао да Онуфријев долазак најпре потврђује јединство канонске и васељенске Цркве, и то баш у граду и држави где то јединство трпи удар политичких власти. Наводи да јавност одавно зна да је црногорски закон донет да утерује духовни идентитет слободним грађанима и да врши притисак на реорганизацију црквеног устројства, а долазак црквених великодостојника из Украјине представља подршку сестринске Цркве – Цркви у Црној Гори.
Отац Перовић констатује да је други значај Онуфријеве посете Црној Гори сведочанство непобедивости Божијег поретка у односу на све земаљске политичке сплетке. Истиче да Православна црква у Украјини постоји као саставни део Московске патријаршије већ три деценије и да аутономија коју она има у односу на Москву спада у примере најшире могуће аутономије у целом православљу.
„УПЦ има свој Синод, свога поглавара кога сама бира и та Црква делује искључиво унутар граница државе Украјине. Њене везе са Руском православном црквом јесу чврсте и јасне, али су, у административном смислу, малобројне. Па ипак, ни таква аутономија није била по вољи политичкој власти Украјине, него је, уз необјашњиву подршку Цариградске патријаршије, пре пар година, створена тзв. Православна црква Украјине – која се само након годину дана расцепила на две фракције, и коју данас не подржава већински број православних помесних цркава.“
Ректор Цетињске богословије подсећа да су се у раду УПЦ поштовале државне границе, државни симболи и употреба украјинског језика, али политичари су тражили потпуни прекид односа са Московом и прављење организације која делује и постоји само као државна ствар.
„А то су тражили политичари и `државници`, чија се политика сводила искључиво на ослушкивање `политичких савета` са Запада, и чије су се државне границе, управо у том смислу, свеле на симболику. Оно што нису дозвољавали Цркви, увелико су примењивали на себе. Трансфер суверенитета изван сопствених граница. Познато?“
Отац Перовић додаје да Украјинска православна црква има већу самосталност у односу на Москву (и самим тим и на остатак православног света), него што има „Порошенкова црква” у односу на Цариград.
„Црква којој је на челу митрополит Онуфрије задржала је национални назив `Украјинска`, док је новоформирана и новопоцепана ПЦУ изгубила такав назив, јер је требало да `помири православно биће Украјине`. Познато? Нико нормалан неће рећи да идеја не звучи племенито, али се очиглено, начин извођења радова, као и списак политичких извођача, своди на ону Његошеву – трн у здраву ногу забадате.“
Зато, каже ректор, долазак митрополита Онуфрија у Црну Гору представља добар подсетник властима да се окану ћорава посла „прављења и обнављања државних цркава” у 21. веку.
„Убеђен сам да није касно преиспитати пут којим је кренуо црногорски државни врх и, у складу са Уставом, тражити начин да се учимо на туђим грешкама. Јер, немамо другу земљу да бисмо се играли са законима ове, нити имамо времена да бисмо чекали бољу прилику од ове – да ствари ставимо на своје место, и окренемо се једни другима.“
У петак 28. фебруара, у посету Црној Гори долази поглавар Украјинске православне цркве митрополит кијевски и целе Украјине г. Онуфрије. Он ће сутрадан у пратњи неколико украјинских архијереја, заједно са верним народом, свештентсвом и монаштвом СПЦ у Црној Гори предводити литију подгоричким улицама.
