После скидања ознака тајности са документа о дешавањима у Сребреници догађаји у тој општини не могу се више интерпретирати само на основу виђења једне стране у сукобу.
Професор др Митар Ковач, из Европског безбедносног форума у оквиру ове теме осврнуо се на стратегију политике Ислама у изградњи унитарне БиХ и разарању Републике Српске.
„На основу искусатава из Другог светског рата и „поклона“ који су добили од Јосипа Броза Тита, кроз настанак Републике БиХ, као федералне јединице, Муслиман су послератну стратегију окренули ка идеологији Алије Изетбеговића, исказаној у Исламској декларацији,“ истакао је он.
Документ – истина коју су сви знали
Са распадом бивше СФРЈ, додаје Ковач, Странка демократске акције је, уз подршку великих сила Запада, пре свега Немачке и Велике Британије, реализовала припреме да, мајоризацијом српског народа око референдума о самосталности, а после и ратом, присили Србе да остану у БиХ.
„Окончањем грађанског рата 1995. године и доношењем Дејтонског споразума водеће муслиманске странке су само направиле предах.
Стратегија политичког ислама у БиХ увијена је у обланду грађанских права и слобода, уз стално негирање права српског народа и Републике Српске, ради изградње унитарне државе на основама политичког ислама,“ рекао је он.
Посебан злочин муслиманске политичке елите, наставља генерал Ковач, учињен је у провоцирању и креирању злочина који је почињен у Сребреници у јулу 1995. године.
„Данас полако испливавају чињенице и истина о многим злочинима у грађанском рату у БиХ, али исувише касно јер је српском народу, Републици Српској и отаџбинском одбрамбеном рату српског народа причињена неповратна и несагледива штета.
Доцент на Факултету за безбедносне науке у Бања Луци др Предраг Ћеранић, истакао је да је требало да прође 25 година од окончања сукоба у БиХ па да из отворених архива Владе Велике Британије сазнамо да су овлашћене службе прецизно извештавале британску владу о збивањима у БиХ.
Зашто се и даље не верује Србима?
„Влада се није обазирала на прецизне информације с терена па су у ставовима који су креирани у Лондону доминирале оптужбе на рачун српске стране, а што је био део широке лепезе притисака на „босанске Србе“. Тако је о упаду српских снага у Сребреници у извештајима британских обавештајаца писало да није постојао чврст план. Поменути документ достављен је британском Министарству одбране 11. 07. 1995. године. Ни речи нема о „удруженом злочиначком подухвату“, како гласи квалификација на основу које је изречено неколико пресуда у Хашком Трибуналу,“ истакао је он.
Старо правило, додаје др Ћеранић, изгледа да се потврдило – обавештајне службе владе својих земаља реално информишу о стању на терену, али када информације уђу у канале политике – све може изгледати другачије.
Ни овај ни низ других докумената нису спречили Владу Велике Британије да 2015. године од Савета безбедности УН затражи резолуцију о геноциду Срба због злочина у Сребреници.
„Шта је то што британске владе држи у уверењу да Срби нису у праву, чак и када располажу чињеницама које указују на супротно? Зашто се курс британске политике у погледу „српске кривице“ у јако дугом периоду не мења?“ пита се др Ћеранић.
Унапред договорен план
Политиколог Александар Павић напоменуо је да су се кључне чињенице о Сребреници одувек знале.
„Увек је добра вест када на светлост дана изађе макар делић неке истине, колико год касно то било. Међутим, оно што се сада наводи из британских обавештајних извора у вези ослобађања Сребренице у јулу 1995. знало се или бар јавно наслућивало још у време док су борбе још трајале. Од извештаја објављених у угледним западним медијима до накнадних закључака Холандског института за ратну документацију - било је јасно да није било унапред одређеног плана за заузимање целе енклаве, као што је било јасно да Сребреница уопште није била демилитаризована, о чему су јавно извештавале и УН. Дакле, знало се да су снаге ВРС биле далеко мање и лошије наоружане од муслиманских снага у Сребреници које су се волшебно, под пуном ратном спремом, „мистериозно” повукле и оставиле своје жене, децу и старце на милост и немилост непријатељу,“ каже Павић.
Он истиче и да се знало да је Алија Изетбеговић још 1993. пред бар још девет СДА функционера говорио о аранжману са Клинтоном где би, у замену за препуштање Сребренице и „5000 убијених”, НАТО интервенисао у корист муслиманске стране.
„Нажалост, донете су хашке пресуде, у глобалу засноване првенствено на геополитичким интересима, као и врло проблематичним информацијама и сведоцима. Међутим, то не значи да престаје битка за историјску истину - која ће на крају имати одјека и у геополитици и у праву, а поготово у односима унутар БиХ и широм региона,“ уверен је он.
Информативно пропагандни рат
Притом, додаје Павић, не треба заборавити све оне документе који још нису видели, а можда никад неће ни видети светлост дана, попут наводних сателитских снимака потенцијалних ”масовних гробница” којима је Медлин Олбрајт махала у СБ у августу 1995. а који су и даље недоступни јавности.
Доцент на Факултету политичких наука у Београду др Слободан Рељић сматра да је извесно је да ће са Запада стизати све више докумената који ће нам о догађањима у разарању СФРЈ – а посебно о грађанском рату у БиХ и НАТО бомбардовању Срба због Косова – доносити “оно што знамо“, али за шта нисмо имали „и другу страну“.
„У овом тренутку важно је прво, разумевати да је западна „истина о Србима“ последица огољене ратне пропаганде – јер смо ми, ма шта они нама тактички говорили, били њихови (ратни) непријатељи и они се нису либили да нас демонизују до мере која је у миру, ипак, неодржива. И друго, после четврт века та слика ће се логично распадати, али ће бити врло важно како ћемо ми учествовати у том разбијању напуклог мозаика – ваљало би да то буде активан и циљан приступ, а наступ – организован и конкретан,“ прецизан је био др Рељић.
Адвокат Бранко Лукић, шеф тима бившег команданта Војске Републике Српске Ратка Младића, говорио је о хашким пресудама које је поделио на измишљене и на оне где су уништени докази.
Он је навео да је пресуда Младићу донета на основу измишљене речи Тужиоца који није имао доказ за наводни „геноцидни план“ за Сребреницу за који је тврдио да се сковао на састанкуз између 12. и 13. Јула 1995. године.
Правда је заиста слепа у Хагу
„Да завршна реч тужиоца Трибунала буде доказ то је супротно свим правилима у било којој држави или међународном суду. Имали смо и признање чланова већа да нису добили ниједан доказ да је постојао план за извршење злочина геноцида. Такође и хиљаде саслушаних сведока, милиони докумената, хиљаде инсајдера и нигде се није појавио такав доказ. Разлог је једноставан – таквог плана није ни било!“ каже он.
Сребреница и Сарајево су постали синоними за агресију и геноцид, без обзира на то што се годинама указује на чињеницу да се рат у БиХ не може посматрати из црно-беле перспективе. А стереотипи, којима су темељи ударени још 1992. године, да су само Срби кривци важе и данас.
