Када је вратио с посла, код куће није затекао ни жену ни децу. Потражио их је у комшилуку, али безуспешно. Онда му је комшија рекао да су му у кући били хитна помоћ и полиција. Тако је и сазнао - одвели су их.
Ђорђе је одмах отишао у полицију, одакле су га упутили у Центар за социјални рад. Међутим, Центар је био затворен. Био је приморан да сачека до сутра.
Почетак хода по мукама
Када су се врата Центра отворила, речено му је да му је жена на психијатрији, а деца у хранитељској породици. Шокиран и узнемирен, желео је да види своју децу, али то му није било дозвољено. Како каже, рекли су му да се прво побрине за супругу, па ће му вратити децу.
„Три дана сам чекао да испуне та обећања. Сваки дан сам одлазио у Центар. Када сам четвртог дана тражио своју децу, тадашњи директор ми је рекао да их нећу добити назад док је он жив. Започео сам штрајк глађу у Центру, четири дана сам био без воде и хлеба. Последњег дана, по директоровом наређењу, обезбеђење ме је избацило“, сведочи Јоксимовић.
Ђорђе је био очајан. Вођен искључиво урођеним очинским инстинктом, узео је ранац, флашу воде, обуо „старке“ и пошао пешке – за Београд.
Нада умире последња
Наоружан надом да ће му неко тамо помоћи, кренуо је старим путем за Београд, преко Тополе, до Младеновца. Тамо се кретао поред ауто-пута, због чега га је зауставила полиција и рекла му да мора да настави другим путем. Вратио се назад, и упутио ка Авали.
Ђорђе није стао. Све време је ходао. Људи су му нудили помоћ, али он је није прихватао. Није могао да једе нити да спава, само је пио воду. Зауставио се једино код Авале – пукао му је ђон.
„Крварио сам. Дошли су полиција и хитна помоћ. Тражио сам само завој, али ми га нису дали. Рекли су ми да нисам са те територије и да немају обавезу према мени. Онда је наишао човек са француским регистрацијама, жута таблица, „ауди“, памтим као да се данас десило. Стао је и питао да ме одвезе до хитне помоћи. Само сам му тражио завој. Завио сам ногу и стигао сам пред Владу око шест сати ујутру“, препричава за Спутњик Јоксимовић.
Нове баријере
Пред Владу Србије стигао је након 16 сати пешачења. Како каже, сачекало га је обезбеђење. Легитимисали су га и донели му сендвич и сок. Ђорђе је тражио да разговара с неким ко може да му помогне, али му је речено да не могу да га приме и да се врати за Крагујевац.
Међутим, он је решио да остане испред Владе још неколико дана. Овог пута није био сам. Око њега су се окупили људи који га подржавају. Добијао је подршку са свих страна – из Сомбора, Суботице, иностранства. Људи су му доносили храну и пиће.
Петог дана, речено му је да оде у Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
Неиспуњена обећања
Како сведочи, у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања наишао је на потпуно неразумевање.
„Једна особа ми је рекла да се смирим да не бих завршио у јарку. Тада сам добио још већу енергију и рекао да се нећу смирити док не добијем своју децу и да сам у праву што желим да ми их врате“, наводи он.
Јоксимовић додаје да су му ипак рекли да ће решити његов случај, да се врати у Крагујевац и да ће за неколико дана преузети децу.
Тако се у свој родни град вратио с обећањима, од којих већ пет година ниједно није испуњено.
Шта се, заправо, десило
Јоксимовић нам прича да је, пошто је тог кобног дана отишао на посао, жена извела децу да се играју на игралишту поред реке. Пришао им је комшија који живи у близини и упитао је шта ради са децом. Она га је отерала, јер га није познавала.
Тај комшија је пријавио да је желела да удави своју децу у реци. Ђорђу мотив за то и даље није сасвим јасан, али то је био повод за одвођење деце.
Да је комшија лажно пријавио жену, Ђорђе доказује тврдњом да деца нису одведена у центар мокра. Верује да је све то организовано како би деца била дата на усвајање. Каже да је чуо да је било речи о томе да ће му најмлађа ћерка завршити у Швајцарској. Све то Ђорђе је сазнао касније.
Он сматра да је његова супруга, која је и данас у болници, доживела психички крах оног тренутка када је сазнала да су јој децу одвели у хранитељску породицу.
Ђорђе каже да је 23 године радио за Министарство одбране, где је био смењен и са своје позиције пребачен на нижу, да би на крају добио отказ. Он сумња да је корен тренутне ситуације управо у пословним неслагањима из прошлости. Ипак, то су за сада само спекулације.
У судској пресуди о одузимању деце стоји да је то урађено због тога што сумњају у његову способност да води бригу о својој деци, тврди Јоксимовић и додаје:
„Имам доказе да су вештаци тврдили да могу да чувам децу. Наравно, то би било уз надозор Центра за социјални рад, јер су девојчице мале. Суд је све то одбио, да би ме осудили за шта нико у свету није осуђен – за сумњу. На тај начин, деца су ми одузета“, сведочи нам Јоксимовић.
Како каже, из Центра за социјални рад из Крагујевца нису му предочили никакве услове које мора да испуни како би му деца била враћена и одбијали су сваку комуникацију с њим, док је бивши директор био на функцији.
Ђорђе тврди да је више пута од Центра тражио да, ако већ морају, деца буду у хранитељској породици из Крагујевца, док поступак траје, како би могао да их виђа бар викендом. Међутим, никакав одговор није добио.
С обзиром да се, каже, у међувремену директор променио, успео је да оствари бољу комуникацију са Центром. Истиче да се садашњи директор сложио с његовим захтевима и да је договорено да се поново покрене судски поступак, како би му привременом мером било омогућено да децу виђа суботом и недељом.
Филм „Отац“
Ђорђе Јоксимовић из Крагујевца у жељи да врати одузету децу, пешачио је од Крагујевца до Београда четири пута, штрајковао је глађу и боравио данима испред зграде Владе. Његова борба да докаже да је способан да води рачуна о њима, траје већ пет година.
Његову животну причу запазио је и редитељ Срдан Голубовић и преточио је у филм „Отац“, који је освојио две награде на филмском фестивалу у Берлину, а потом отворио и овогодишњи ФЕСТ.
Иако је по њему снимљен филм, Ђорђе каже да му популарност не треба. Он истиче важност поруке коју филм носи и нада се да ће она покренути решавање случајева сличних његовом –пуних мука, патње и борбе.
(Сутра читајте у Спутњику одговор Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања)
