Слободан Роксандић, комуниколог и један од оснивача удружења „Изражајност“ тврди да кроз образовање у Србији немамо ни приближно довољно прилике да усавршимо говорне вештине, а да у дигиталној ери деца већ од малих ногу уз таблете и телефоне не стварају квалитетне говорне навике.
Према Роксандићевим речима Србија спада у ред земаља која највише конзумира медијске садржаје, а имајући у виду да је ту присутан велики број оних који не говоре за пример, онда је то још један показатељ зашто се говори лоше. Јутјуб и друштвене мреже које користи већина деце и младих, а које карактерише огромна количина англицизама, псовки, жаргона, такође се пресликавају на њихов говор.
„Када читамо, ми умемо да препознамо значење једног броја речи, али када говоримо ми активно користимо веома мало речи. Деца и млади, процењује се, користе свега 2000 речи просечно. А нама је, као што каже доктор Смиљка Васић која је цео живот и каријеру посветила гласу и говору, потребно знање и активно коришћење 800 речи да бисмо се уопште минимално споразумевали на једном језику (добар, дан, здраво, како, си, мама, тата...), то је минимум. Ако ми кажемо да је сада просек код деце око 2000, то је врло мало“, илуструје Роксандић за Спутњик.
Кад ти каже „К“ - све је у реду
Речник деце и младих веома је сиромашан, њима је све „супер“ и „кул“. Она ће у СМС комуникацији уместо „важи“, „добро“, „у реду“ радије написати „ок“ или само „к“, што је најновији тренд.
„Деца се једноставно све више ослањају на СМС комуникацију. Вук Караџић је својевремено рекао: „Пиши као што говориш, а читај као што је написано“, сада то добија један нови контекст у 21. веку и модерном времену. Ако заиста пишемо као што говоримо црно нам се пише“, упозорава комуниколог.
Први корак у деловању на побољшање квалитета говора наше деце и омладине је према Роксандићевим речима успостављање теме културе говора у друштву на високу раван, мора се поставити теза да онај ко развија културу говора и усмено изражавање добија важну вештину којом ће у животу бити успешан ма чиме се бавио.
„Када видимо како се Јутјубери утркују ко ће да објави ко је више зарадио, а изражавају се како се изражавају, млади добијају крајње погрешну слику да није важно у животу радити на усменом изражавању. Зашто кажем погрешно, зато што ће сутра та деца и ти млади радити у банкама, биће програмери, радиће у осигуравајућим кућама, радиће као наставници, лекари, архитекте. Итекако је важно да оно што раде, своје идеје, презентације, таленте умеју да изразе, да кажу“, објашњава Роксандић.
Други корак су родитељи који морају више да поведу рачуна, да више читају деци и обраћају пажњу на то шта им и како говоре, јер као што говоре родитељи, тако ће говорити и деца.
Заказала и просвета
Најважнија карика у утицају на изражавање младих је просвета за коју наш саговорник сматра да нема адекватан наставни план којим би наставници и учитељи у пракси знали одакле да пођу, и на томе би требало значајно да се поради.
Лингвиста Марина Николић и члан Института за српски језик, са друге стране, рекла нам је да владају предрасуде о језику младих и да је карактеристика младих људи, посебно оних у тинејџерском узрасту, да им је сужен речник. Она то објашњава овако:
„То се дешава из психолошких разлога. То су осетљиве године, они стичу обиље искустава и доживљавају различите врсте емоција, а нису кадри да их исказују. Зато врло често када разговарамо са тинејџерима чујемо их да замуцкују, да користе поштапалице не само зато што су они то научили или чули из окружења, већ зато што им је то згодно да покушају да се на што бољи начин изразе. Дакле, поштапалице користе више као паузе у говору, што и јесте њихова функција, да би они осмислили како да искажу неке своје емоције, доживљаје, искуства, мишљења и ставове“.
Најезда речи из енглеског језика
Николићева је указала на евидентну најезду речи из енглеског језика, као и набој речи и терминологије друштвених мрежа, али према њеним речима за ове појмове нема адекватних речи у нашем језику, тако да се оне модификују додавањем српских суфикса и тако постају део српског језика.
Саговорница Спутњика је истакла да се безразложно ставља сигма на младе, јер је одувек њихов жаргон био развијен и да они нису језички сиромашни. Основци и средњошколци су у обавези да воде другачију врсту дискурса у школи и на игралишту или код куће. То јесте ствар која се учи, али Николићева у томе не види проблем код данашње омладине.
„Ако говоримо о стандардном језичком, односно књижевном изразу, ту постоје мањкавости зато што мислим да не читају довољно, не слушају можда садржаје који би подстакли њихово језичко богатство. Немају неких емисија које би подстакле можда њихову језичку креативност, нема довољно конкурса да би се они литерарно исказали. Можда би се ту могло порадити, али не бих подцењивала младе људе, њихове мозгове и језичку креативност уопште“, уверена је Николићева.
Како ресетовати систем?
Професор Филолошког факултета у Београду Владимир Ђукановић, рекао је за Спутњик да су поштапалице и скраћенице специфичне језичке формације које се користе деценијама уназад. Оно на шта је он скренуо пажњу је да се заборавља да кроз основну и средњу школу, о томе како ученици говоре, не треба да воде рачуна само наставници српског језика, већ и сви остали.
„Просто би требало променити однос према језику и ономе што учимо младе. Требало би им објаснити зашто би требало да се изражавају лепо да би их други људи разумели. Зашто не би требало да говоре сви у глас, јер иначе једни друге не разумете. Нажалост, дошла су времена где у јавном животу преовлађују простаклуци и викање и говор у глас, и „шта има везе како сам рекао“ и „зашто је то битно и коме је то битно“. И у таквој ситуацији ја немам идеју како би се цео систем ресетовао и како би се од неке нулте генерације поново успоставио некакав образац учења језика који би за двадесет или тридесет година довео до нечег бољег“, закључио је Ђукановић.
