Њен потпис на петицији која је у фебруару 2019. године предата Влади Италије са захтевом да преиспита признања такозване државе Косово, потврда је двадесетогодишњег пожртвованог рада на откривању истине о животу Срба на Космету после доласка мировних снага КФОР-а.
Из Ваших разговора са Србима на Косову и Метохији, поготово са породицама отетих, настале су четири књиге: „Изгубљено Косово”, „Пејзаж душе”, „Затвор под отвореним небом” и „Вучје срце”. Када бисте их свели на само једну импресију, шта би то било?
— То је утисак да се догађа геноцид над једним народом, како физички, тако и културни, и о томе нико не говори. Све се дешава на само сат времена од Рима... Мислим да је то неподношљиво.
Борба за истину о Косову
Више од 50 пута били сте на Косову. Шта Вас изнова враћа у ту српску јужну покрајину?
— Једно обећање дато 2002. године оцу Драгану, који је у то време био у Витини. Тамо, у Витини, остало је неколико десетина Срба. Разговаралa сам с њим, питала шта могу да учиним, била врло потресена оним што сам видела и хтела сам да помогнем. Рекао ми је да се вратим, само да се вратим и испричам то што сам видела. Само је то тражио од мене... И то сам урадила.
Још један корак даље у Вашој борби за истину о Косову је и обраћање јединици Postcrime investigation, која наводно истражује ратне злочине на Космету. Шта су Вам одговорили?
— Нажалост, ситуација потпуно стагнира, јер је одговорност за нестале и трговину људима, у најмање 500 случајева била одговорност УН, УНМИК-а и такозване Организације за међународну сарадњу на Косову. Ништа се није могло померити, а да о томе нису били упознати на институционалном нивоу. Стога обраћати се институцијама за информације, чак и само бројчане, јер су бројке о несталима помало „шарене”, апсолутно је потребно, али и апсолутно бескорисно. Особа с којом сам имала контакт је и Дик Марти, који је обавио сјајан посао направивши извештај који је касније достављен Европској комисији. Он се повукао, отишао у пензију, повукао се са места посланика и прича је замрзнута, стоји, тако да и даље чекамо да неко на то одговори и да реагујемо у складу са тим.
Први сте упозорили и на шверц људских органа киднапованих Срба са Космета. Кажете: „Више од 2.000 Срба је нестало пред очима тзв. међународне заједнице и никога за то није брига.” Нажалост, за то нико и не одговара, а у медијима, чак и неким у Србији, појављују се и даље искази типа: наводни шверц органа, наводна жута кућа. Шта је Вас уверило да је шверц органа отетих Срба са Косова истина?
— Ја ту немам никакву дилему. Чула сам многа сведочења чланова породица, многе исказе сведока, видела да се многе приче подударају. Људе су мање-више одводили на исти начин, имамо сведочења о привременим затворима који се доводе у везу са одвођењем људи и потом њиховим преласком у Албанију... Добили смо и сведочења из извештаја Дика Мартија, а упркос чињеници да сведоци касније мистериозно нестају или доживе несрећу, има и живих. Навешћу само један пример – случај инжењера Драгана из околине Партеша, чију сам мајку добро упознала. Он је одведен и убачен у кола, пред очима више сведока, док је улазио у фабрику ИБГ у Гњилану, у којој је радио, а која је септембра 1999. године прешла под контролу ОВК.
На крају је одведен у Албанију, где су му насилно извађени органи. Све се то десило у року од две године, а он је био жив до 2001, о чему имамо потпуно основана сведочења. Како за овај случај, тако и за друге случајеве. Своје текстове не заснивам на машти, нити су у питању емоције, већ се ради о конкретним чињеницама.
Први сте писали и о жртвама осиромашеног уранијума на КиМ међу италијанским војницима. Како се тај проблем решава у Италији?
— Са много прикривања. До сада смо с тим у вези добили само једно признање. У претходној влади, састављеној од Лиге за север и Покрета пет звезда, министар здравља, иначе жена чије је презиме Grillo, по вокацији лекар, патолог, званично је поднела извештај Представничком дому италијанског Парламента и изнела бројке: радило се о око 400 мртвих италијанских војника и 7.500 оболелих.
To је први пут да су изнете бројке, а мислимо да су оне много веће. До сада је 20 пресуда италијанских судова осудило Министарство одбране и пресудило у корист породица умрлих које су тражиле одштету. Видећемо шта ће се догодити.
Најсрамнија страница у историји Италије
Обележили смо 20 година од НАТО агресије на СРЈ. Како данас видите њене последице, коме је била потребна та агресија ?
— За мене су најсрамније странице у историји моје државе то што је учествовала у агресији на Југославију. У Уставу Републике Италије стоји да Италија одбацује рат, а водили смо рат са државом која нам није објавила рат, која нас није напала, са социјалистичком, пријатељском земљом... Као последица, створена је нека врста црне рупе у центру Европе, а то је криминална држава Косово са америчком базом „Бондстил”, која стоји као бастион америчких интереса, сигурно не европских...
Дуго је припремана та агресија, било је јасно шта ће се догодити... Данас када се све више открива шта се те 1999. године заиста дешавало, како је креиран „случај Рачак”, остаје питање коме је и из којих интереса све то требало?
— Мислим да је одлука била да се уништи Југославија, да Американци направе слободан пролаз у центру Европе, на Балкану. То није могло да се спроведе уз присуство јаких српских институција, зато што Србија никада не би то дозволила и стога је било потребно да се уклони један народ, да се уклони Србија, њена институционална функција, да би се направио слободан пролаз за читав низ различитих врста трговине, незаконитих активности које се сада слободно обављају.
Србија у Европи, али не на коленима
Чињеница је да односи између држава никада нису црно-бели, да поред званичне постоји и народна дипломатија... Италијански војници у саставу КФОР-а су истински обављали свој посао штитећи оне који су били најугроженији на Косову – Србе и српске манастире. У Војнофилмском центру „Застава-филм” снимљен је и документарни филм „Седморица са Дрине” о седморици Италијана, младих гарибалдинаца који су били добровољци српске војске у Првом светском рату. Ако се присетимо и акције италијанских војника који су у то време помогли у превожењу српске војске из Драча и Валоне, где би биле те тачке „златног пресека” у италијанско-српским односима? Шта је то што нас највише спаја, где то можемо највише да видимо?
— Што се гарибалдинаца тиче, захваљујем Вам се на том питању, то је страница италијанске историје коју много волим. Организовали смо конференцију на Универзитету у Модени у сарадњи са Катедром за Источну Европу о једном од гарибалдинаца – Ђузепеу Барбанти Бродану (Giuseppe Бarbanti Бrodano), који је био анархиста, социјалиста, који се борио против Турака заједно са Србима и који је потом написао дивне странице о свом боравку у Београду. То је права слика братства, интернационализма, скоро геваризма, као израз најјачег осећаја слободе, која ми заиста лежи на срцу. Стога слава гарибалдинцима за њихово пријатељство и социјалистичку интернационалност са Србима.
Како видите Балкан данас, као и положај Србије у њему?
— Балкан је увек био централни простор Европе. Насмејем се када чујем како Србија треба да уђе у Европу. Србија је срце Европе. На Балкану је увек било рата и сукоба... Сматрам да Србија мора апсолутно бити део Европе, чак и ове веома мањкаве Европе, али не на коленима и не по цену губитка душе.
Прочитајте још:
