Према проценама историчара, у Другом светском рату заробљено је или нестало од 3,4 до 4,6 милиона совјетских војника. Од оних који су били заробљени, око 1,8 милиона људи се вратило у своју домовину. Још се не зна судбина многих совјетских војника који су нестали током рата.
Информације о совјетским ратним заробљеницима ће бити достављене као део споразума постигнутог 2019. године између министарстава спољних послова Русије и Немачке.
„Надамо се да ће у априлу хиљаде података бити предано руској страни. Реч је о подацима о ратним заробљеницима који су се налазили у немачким логорима. А то ће допринети расветљавању судбине ових људи, као и помирењу“, изјавио је немачки амбасадор током вечери сећања на ратне заробљенике.
Умирало на хиљаде заробљеника
Немачки и други западни извори садрже податке који говоре да су нацисти током Другог светског рата заробили од 5,2 до 5,7 милиона совјетских војника. Међутим, руски историчари сматрају да је ова информација нетачна. Чињеница је да су нацисти приписали броју ратних заробљеника сараднике совјетских и партијских тела, цивиле који су били део трупа у повлачењу, таоце. Већина руских истраживања садржи дотле податке о 3,4—4,6 милиона совјетских војника који су били заробљени или нестали без трага за време Другог светског рата.
Притом, историчари оцењују да су услови у којима су држани совјетски заробљеници у немачким логорима били нехумани.
„Услови у логорима су били такви да су у ствари заробљеници били изложени потпуном уништењу. У логорима на окупираној територији СССР страдало је стотине хиљада совјетских ратних заробљеника. У другој фази, када је Немачка имала проблеме са радном снагом, Немци су одлучили да искористе совјетске ратне заробљенике. Слали су их у логоре за стални притвор — радне логоре на територији Рајха где су радили у предузећима. Исхрана и начин на који су их одржавали у животу омогућавали су им преживљавање до тренутка када више нису могли да издрже и умирали су“, наводи Максим Вилков, секретар „Часописа за руска и источноевропска истраживања“.
Према његовим речима, када заробљеници више нису имали снаге да раде, сами су умирали од исцрпљености или су их слали у логоре смрти.
Вилков указује и на податак да је стопа смртности међу совјетским ратним заробљеницима у немачким заробљеништву била знатно већа од стопе смртности нациста које је заробила Црвена армија.
„Совјетски ратни заробљеници су подвргнути организованом потпуном уништењу. СССР није имала задатак да уништи немачке ратне заробљенике. Они су се налазили у нормалним условима“, изјавио је Вилков.
Научни директор Руског војно-историјског друштва, доктор историјских наука Михаил Мјахков такође наводи да је положај совјетских ратних заробљеника био ужасавајући.
„Умирали су од глади, од хладноће, од неподношљивих услова за живот, убијали су их нацистички стражари. Стрељали су их и радили све да би ратни заробљеници што пре умирали“, истакао је Мјахков.
Како додаје, у прво време рата логор за ратне заробљенике се састојао од отвореног простора, ограђеног бодљикавом жицом чуварима са митраљезима.
Постојао је, каже Мјахков, и посебан подсетник за немачке војнике да морају да ликвидирају совјетске ратне заробљенике при најмањем покушају или сумњи на непослушност.
„Ратни заробљеници су коришћени за робовски посао, за најтеже послове: разминирање, рад у каменоломима, фабрикама које су радиле са штетним материјама. А добијали су најмизернији оброк који им је омогућавао само да спорије умру“, рекао је историчар.
Истовремено, према речима стручњака, већина совјетских ратних заробљеника није хтела да се помири са својом судбином, а ни да сарађују са нацистима, па су организовали устанке, учествовали у акцијама илегалних антифашистичких организација. Око 400 хиљада њих је покушало да побегне.
Укупно се око 1,8 милиона бивших ратних заробљеника вратило из нацистичког заробљеништва у СССР. Међутим, већина заробљених војника Црвене армије умрла је од нељудских услова заробљеништва или су их убијали нацисти.
Добар корак
Према речима историчара Александра Дјукова, совјетски ратни заробљеници су потпадали под Хашку конвенцију коју је Русија својевремено потписала. Осим тога, земље које су потписале Женевску конвенцију обавезале су се на нормално поступање са ратним заробљеницима, без обзира на то да ли су њихове земље потписале конвенцију или не. Совјетски прописи који регулишу ситуацију ратних заробљеника такође су у потпуности били у складу са захтевима конвенција. Одмах након избијања рата Совјетски Савез је изразио жељу да сарађује са Међународним комитетом Црвеног крста.
Историчари истичу да још увек није позната судбина многих совјетских војника које су нацисти заробили током Другог светског рата. Поред тога, питање заробљеништва ствара много историјских нагађања.
„Наравно, позитивна је чињеница да ће Немачка предати податке о Другом светском рату. С откривањем историјске истине о рату они кругови у Пољској, Украјини и балтичким земљама који спроводе националистичку политику, ипак ће размислити о томе шта је заправо нацизам и зашто се треба борити против било каквих испољавања неонацизма у савременом свету“, тврди Михаил Мјахков.
И Максим Вилков позитивно оцењује предају података о совјетским ратних заробљеницима.
„Ово је врло добар корак. У принципу, Немци чине много да се поврати сећање на совјетске ратне заробљенике. Проблем је у томе што совјетски ратни заробљеници генерално у Немачкој још увек нису препознати као категорија људи који припадају жртвама нацизма. Овај проблем је системске природе, али у Немачкој постоје врло озбиљне снаге које су усмерене на промену ове ситуације. Стога можемо само поздравити корак о предаји архивских података“, истакао је стручњак.
Према његовим речима, данас постоје разне међународне иницијативе чији је циљ сећање на Други светски рат.
„Колико знам, сада се припрема заједничка руско-немачка база података о совјетским ратним заробљеницима. Ово ће бити веома важан пројекат за превазилажење ситуације када су совјетски ратни заробљеници у стању заборављене жртве нацистичке политике уништавања“, закључио је Максим Вилков.
