Саговорница Спутњика истиче и да је подела осећања, лоших стања, мисли, нешто што је јако лековито за човека и наглашава да је сваки вид социјалне интеракције (осим оне блиско физичке) јако битан у овом моменту.
Од коронавируса тежа социјална изолација
Данима се друштвеним мрежама шире снимци на којима Италијани и Шпанци хорском песмом са својих тераса пркосе изолацији у коју их је ставила пандемија коронавируса. Овим начином социјалне интеракције они се поново уједињују и враћају у целину шире заједнице којој припадају.
Александра Јанковић објашњава да је у читавој ситуацији са коронавирусом која је довела до најригорознијих мера у смањењу ширења болести најтежа управо социјална изолација која је у Италији и другим европским земљама затворила људе у четири зида.
„Колико год да је она у неком здравственом смислу препоручљива и неопходна, социјална изолација за човека који је биће односа, биће у релацији, је нешто што се доживљава као највећа казна. На крају крајева, када се помене затвор за људе је самица најтежа могућа изолација, јер не постоји комуникација са другим људима. Генерално та изолација доводи дотле да се човек осећа потпуно усамљеним, беспомоћним, буквално као да је одсечен од остатка света“, истиче наша саговорница.
Italians in lockdown all over Italy are keeping each other company by singing, dancing and playing music from the balconies. A thread to celebrate the resilience of ordinary people. This is Salerno: pic.twitter.com/3aOchqdEpn
— Leonardo Carella (@leonardocarella) March 13, 2020
„Мислим да је добро да људи у овом тренутку користе друштвене мреже зато што могу да буду у контакту лицем у лице и на мање од метра. Добро је да пишу шта им се дешава, добро је да размењују искуства, просто да се на било који начин ова социјална изолација превазилази. Онда је мало лакше“.
Интеракција у доба короне
Психотерапеут Зоран Миливојевић објашњава да људи када се нађу у тешкој ситуацији „збијају редове“, као што је то био случај у Србији за време бомбардовања када су се људи дружили по склоништима, јавним просторима и другим местима. Међутим, тренутна ситуација је таква да морају да се смање социјални контакти, да се повећа дистанцa, и људи су затворени у својим становима.Оно што ради певање како каже он, нарочито хорско певање, то је да људе уједињује, на неки начин их повезује у једну целину, и они имају доживљај да припадају једној широј заједници.
„А пошто су Италијани иначе познати као народ који воли да се дружи, који рецимо када прави породичне ручкове ту дође једно педесет људи, ужа породица, врло су дружељубиви, њима изолација веома тешко пада. И онда су нашли начин да хорско певају са тераса и на неки начин се тако супротстављају немилој ситуацији у којој се налазе. А људи који су музичари и они који су развили ту способност, мучили се и учили, њима треба публика. Тако да имамо читав низ примера како неко свира за своје комшије или неко оперски пева да би забавио комшије који аплаудирају. Људи нису заједно али су опет нашли један феноменалан начин да се повежу, и на тај начин пркосе целој овој ситуацији“, констатује Миливојевић.
Миливојевић овај начин друштвене интеракције у „доба короне“ види јако позитивним јер на сцену ступа дух народа који настоји да превазиђе све тешке околности, налази начин да се опет повеже и да опет има осећај заједнице и припадности без обзира на то што је ситуација веома тешка.
