То је став економисте Боже Драшковића који истиче да је већ дошло до глобалног успоравања економских активности у реалном сектору, односно до пада производње. А то се неминовно одражава и на финансијски сектор.
„Са смањењем производње долази до смањења зарада, односно платежно способне тражње и то генерише кризу. Финансијски сектор реагује на тај начин што се повлаче, односно смањују, активности међу кључним инвеститорима у свету и то онда генерише реалну кризу,“ објаснио је Драшковић.
Држава може да спречи последице пандемије по српску привреду
Он напомиње да је криза из 2007/2008. године била финансијска када се надувани финансијски балон решавао финансијским средствима, тако што је спречавано да он погоди реални сектор. Сада је, међутим, прво погођен реални сектор, па тек онда финансијски, каже саговорник Спутњика и указује на то шта треба предузети:
„Неопходно је да се упумпа новац у реални сектор на један разуман начин, што подразумева да се новац не пресели у шпекулативне токове финанијског сектора, већ да суштински подстакне производњу и суштински подстакне тражњу кроз инвестиције у јавном сектору. То значи да се избегне могућност да финансијски сектор профитира од ове кризе.“
Уколико то профитирање финансијског сектора не буде спречено, Драшковић упозорава да ће доћи до додатног слома, односно до додатних елемената кризе.
Глобализам функционише само у равнотежи
Саговорник Спутњика, такође, истиче да је криза изазвана коронавирусом на светском нивоу показала и то да глобализам функционише када су мирне воде, када је, уз све трзавице које настају између најразвијенијих земаља, систем у равнотежи.
Затварањем граница сада је дошло до смањеног протока не само капитала, него пре свега робе, па су у иначе повезаној светској привреди, ланци снабдевања процеса производње искидани. То је, како напомиње, најбоље видљиво у аутомобилској индустрији. И не само да је смањена производња, него и тражња која је најчешће дефинисана кредитним изворима средстава.
Сламање кредитног система, сматра он, додатно смањује тражњу и утиче на кризу. Формула решења, каже, постоји, само је питање хоће ли бити примењена.
„Уместо неолибералног концепта, неопходан је кензијански модел вођења економске политике, иновиран и примерен овом времену, пре свега на националном, а тиме и на глобалном нивоу. То би засигурно ублажило ефекте кризе која ће сигурно настати и не мора бити катастрофална. Али ако се пресели у финанијски сектор може имати несагледиве последице по светску економију, односно по привреду“, мишљења је Драшковић.
Стратешке области продали странцима
На питање, шта бисмо ми најпре морали да предузмемо, он каже да је очито да ми плаћамо цену низа грешака у вођењу економске политике још од распада бивше Југославије, али и после 2000. године.
„Прво је погрешно што су неке стратешке области које свака земља мора имати под контролом, продате странцима, односно дате у руке страног капитала. Од доминантног финансијског сектора, до реалног сектора. Тако у овом моменту имамо проблем да нам је комплетна фармацеутска индустрија у рукама странаца и морате да молите странце да бисте дошли до одређене прерасподеле њихових ресурса за производњу. Капитал занима профит, не занима га социјална димензија и ту је држава направила грешку“, недвосмислен је саговорник Спутњика.
Није, каже, срећа распродати све, поготово стратешке секторе једне економије. Истиче да је јасно да не треба продати све банке, него побољшати начин њиховог управљања, да свакако не треба продати пољопривредно земљиште, ни сву фармацеутску индустрију. Део енергетике морате одржати под контролом одговорне државе која води рачуна о функционисању привредних субјеката. Она, по речима Драшковића, може бити доминатан, или парцијални власник, али мора имати снажан утицај на поједине гране како би ублажила неке светске негативне токове и кризе.
Кључна улога државе
Овај економиста зато сматра да се сада због последица коронавируса на укупну привреду држава мора одговорније укључити у регулисање неких кључних токова економије у земљи.
„Свакако ће се покидати чврста веза између евра и динара и врло стабилног курса, која функционише већ дуже време. И треба да дође до померања курса тако што би се подстакла домаћа производња и домаћа индустрија“, мишљења је овај професор на Београдској банкарској академији.
Он додаје да држава мора да интервенише на сектору тражње и то, како подвлачи, са елементима кензијанског модела. То, како истиче, подразумева одговорну државу, а не ону у којој ће појединци користити њене институције ради личног богаћења. Неопходним сматра и снажну контролу шпекулативних токова, као и низ мера да се заштити сектор малих предузетника и то кроз системе пореских олакшица и одлагања пореских обавеза.
„Нешто што је предност Србије је да поседује ресурсе у области примарне пољопривредне производње и у тој области неће имати неке снажније турбуленције и проблеме, уз мудро вођење економске политике у наредном периоду. Наравно, нико од нас са сигурношћу не може да пројектује колико све ово може да траје, али све ће ово да се заврши, савладаће се вирус, а онда ћемо морати да се суочимо са реалним економским проблемима и њихови решавањем“, напомиње Драшковић.
Он је, ипак, мишљења да не треба очекивати никакве катастрофичне исходе, али да ће у сваком случају доћи до значајног пада стопе привредног раста.