Није данас време за промоћурно пописивање „спољних непријатеља” за које се, тобоже, „основано сумња” да су вирусом хтели да преокрену геополитичке трендове, уздрмају Кину, антиглобалисте, Трампа, Европску унију, суверенисте, мондијалисте...
Није тренутак за мудровања као испред сеоског драгстора о томе како су епидемију короне измислили у ствари новинари, спин доктори и маркетиншки магнати штитећи зле циљеве скривених центара моћи.
Није моменат да се испредају сомнабулне хипотезе о намери неког „централног мозга” да смањи број људи на планети и тако спасе пољуљани екосистем и учини будућност економски одрживом.
Није ово тема на којој било ко сме да инкасира политичке поене – ни свакодневним кратковидим критизерством и анархичним опструирањем државних мера, ни прекорачењем прерогатива власти и злоупотребом ванредног стања.
Није ово прилика за наставак међустраначких, међуидеолошких, међунационалних, регионалних, интерконтиненталних и глобалних битака, борби и ратова.
Нису ово дани кад било ко сме лечећи сопствене егзибиционистичке и патолошке пориве да преко затрованих друштвених мрежа диже панику, измишља мртве и заражене, несташице, суноврат система, финансијски колапс, крах свега.
Није ово време за панично и себично пустошење рафова под фирмом „одговорности” за себе и своју породицу, нити за изигравање храбрости и цинично и флегматично испијање цеђених поморанџи у баштама кафића.
Није време ни за осуду људи који су се игром животних околности нашли у белом свету, па сада у тешкој епопеји покушавају да прођу затворене границе и да се некако докопају завичаја и родне куће.
Почео је рат. Човек је нападнут. Непријатељ се зове Kовид 19. Перфидан је и подмукао. Удара на најнемоћније. Против њега још није направљено оружје. Нема те атомске бомбе која може да га уништи. Неподмитљив је и безосећајан.
Време је за дисциплину, прибраност, разложност, солидарност, стрпљење, поверење, хуманост, пожртваност.
Време је да слушамо стручњаке, одговорне, надлежне, овлашћене, школоване за ово што нас је задесило.
Почео је рат. У њему учествојемо сви. И сви смо мобилисани и распоређени у дневне и спаваће собе. Нисте у блатњавом рову него на троседима и у фотељама. Уз андроиде, паметне телевизоре са вишеинчним дијагоналама, брзи интернет, торенте, нетфликсе, књиге, филмове.
Седите и чекајте – то је једини начин да се победи невидљиви агресор.
А кад рат прође, а проћи ће, онда ћемо одмах, исте секунде, моћи да наставимо све немилосрдне битке између нас самих. Моћи ћемо до миље воље за кафанским асталима да брбљамо о страним и унутрашњим непријатељима, издајницима, профитерима, плаћеницима...
Сад није време за то.
