Одговоре на питања о Ранковићевој личности и његовој политичкој каријери даје историчар Бојан Димитријевић у књизи „Ранковић – други човек“, првој свеобухватној биографији Александра Ранковића. Под утиском епидемије коронавируса која је захватила Србију, питамо аутора како би се Ранковић носио са епидемијом. Да се епидемија догађа у Ранковићео време, сигурни смо да би он, као други човек југословенских комуниста и челник југословенског репресивног апарата био задужен за борбу против ње.
Ранковић против короне – уз мало речи и пуно дела
Иако је прављење аналогија на тему „шта би било кад би било“ незахвалан посао за историчара, ипак није лоше размислити о томе колико је осећај грађана према држави од Ранковићевог времена до данас ослабио, каже Димитријевић.
У доба када је Ранковић био други човек Југославије држава је била снажнија, додаје он, а грађани су имали осећај да треба да поштују наредбе које долазе из државног центра.
Систем на чијем је челу био Ранковић ефикасно би спроводио државне наредбе, али то је последица времена, тоталитарне и личне власти Јосипа Броза, објашњава наш саговорник:
„Уколико бисмо га замислили у данашњем времену, сам Ранковић вероватно не био толико речит. Он би, вероватно рекао оно што је нужно и то би било то, не би било поговора. Ранковић је углавном говорио врло мало и само оно нужно, осим на митинзима где је читао написане говоре, у маниру тадашњег времена“.
Од комунисте до традиционалног Шумадинца
Ранковић је прошао дуг пут од сељачета из села Дражевца код Обреновца који је дошао у Београд да учи абаџијски занат, преко скојевског активисте, професионалног револуционара, члана Врховног штаба НОВ и ПОЈ, Титове десне руке у социјалистичкој Југославији, до политичког изгнаника у сопственој земљи и (не)заслуженог митског симбола једне националне идеје.
Када се прочита књига, прво што пада у очи јесу одређене контроверзе везане за Ранковићеву личност. Иако је био на челу ОЗНА-е, потом УДБА-е, он је одударао од стереотипа везаних за профил класичних „удбаша“. Није био бахат, није пио, није био склон луксузу... Био је везан за породицу и сваки тренутак слободног времена проводио је са супругом и синовима.
Ранковићеву личност можда је најбоље описао његов друг са робије, песник Оскар Давичо. У рециталу посвећеном једној од годишњица УДБА-е, Давичо за Ранковића каже: „Поглед му душиним дном рије, ал' поглед му благ“.
С обзиром на количину моћи коју је у својим рукама Ранковић генерисао, могло је да се очекује да се понаша према поменутим стереотипима, каже Димитријевић. Међутим, није тако.
„Оно што је карактеристично за Ранковићево понашање је благост у опхођењу. Он је човек који се бавио полицијским пословима и пословима безбедности, али није био ни полицајац, ни безбедњак. Тај посао схватао је као посао на партијском чистунству. Пре свега је био партијац, па полицајац. Партију ставља на место број један и сав његов посао је био усмерен на очување партије у неком идеалном облику“, објашњава Димитријевић.
Могуће објашњење за Ранковићеву везаност за породицу, не само ширу, него и даљу, јесте његово порекло – рођен је у задружној шумадијској кући у којој се држало до традиције, додаје наш саговорник.
„Рано је остао без оца и био препуштен бризи мајке и рођака. Иако је прихватио комунизам који негира многе од тих особина, задржао је традиционалне патријархалне односе у кући и окружењу. То га је и одржало и допринело је миту о њему, да га људи препознају као свог, као човека који нема мрље на личном, породичном животу. То је био веома јак аргумент, чак јачи од свих репресивних мера које је са својим сарадницима спроводио после 1944. Тако га је та његова, реако бих немушта харизма после Брионског пленума пројектовала као једног стабилног, патријархалног Србијанца, Шумадинца који брине о својим људима и неће да буде вероломан. Све је то учинило да га јавност прихвати далеко позитивније него што је била његова улога по питању положаја српског народа у Титовој Југославији“, каже Димитријевић.
Зашто се Ранковић није бранио
Пад Ранковића са власти почиње од 1962, а завршава се његовом сменом на Брионском пленуму 1966.
„Нестанак Ранковића омогућио је партијским руководствима, пре свега Хрватске и Словеније, да иду даље, корак по корак, према конфедерацији, према устоличењу република као битних за функционисање, а не федерације. Види се како, после Брионског пленума, ниво компетенција федерације пада из године у годину“, каже Димитријевић.
Пад нивоа компетенција федерације највише се огледао у томе што је некада снажна савезна УДБА сведена на симболичан ниво, а њене надлежности преузеле су републичке службе. То је довело до тога да, прво шест, а касније осам служби безбедности имају различите политичко-безбедносне интересе.
Према томе како се бранио, не само на Брионском пленуму, који је само био последњи чин у обрачуну са њим и његовим сарадницима, дало би се закључити како је Ранковић био изненађен оним што се догађа.
Необично је да Ранковић на Брионском пленуму буде оптужен за прислушкивање Тита и других југословенских руководилаца, као и за друге наводне злоупотребе у Државној безбедности, а да није знао шта му се спрема, признаје Димитријевић:
„Покушао сам да то протумачим. Реч је вероватно о јачини Титовог ауторитета који Ранковић никада није доводио у питање“.
Са друге стране, Ранковић, иако српски функционер никада није имао групу подржавалаца у оквиру српског руководства. Практично је био изолован са свих страна и, што се више пео у комунистичкој хијерархији, био је све изолованији, тако да није имао снаге да изврши противудар на пленуму.
Сахрана која је прерасла у бунт
У српској историји било је мало спонтаних протеста, а један такав била је и сахрана Александра Ранковића, августа 1983, када се на београдском Новом гробљу окупило, према проценама тадашњих власти, између 100.000 и 150.000 људи, упркос томе што вест о Ранковићевој смрти није објављена, осим у једној читуљи.
„Ранковићева сахрана претворила се у спонтан чин његове рехабилитације зато што је он својим тихим животом, на неки начин, посведочио да је био неправедно оптужен на Брионском пленуму. С друге стране, то је време када је почело да се отвара косовско питање, после демонстрација Албанаца 1981. Тако да, тај спонтани догађај, где је власт хтела да Ранковићеву улогу сведе на оно што је речено на Брионском пленуму, одједном је, уз присуство великог броја грађана експлодирао у бунт“, објашњава Димитријевић.
„Готово да нема личности у српској историји 20. века која је толико глорификована, а потом само за један дан изблаћена и препуштена забораву, као што је Александар Ранковић. Због исте ствари хваљен и слављен, потом куђен и оптуживан“, речи су којима Димитријевић почиње Ранковићеву биографију, а које могу да послуже и као закључак. Александар Лека Ранковић, без обзира на то како оцењивали његов политички рад, спада међу најзначајније ситоријске личности српског 20. века.
.jpg){kind=link}
