Уз двадесетчетворочасовно ограничење кретања свакодневни живот се мења драстично. Грађани зато и путем друштвених мрежа с правом постављају многа питања која се тичу њиховог свакодневног функционисања – од могућности набавке лекова и основних намирница, па до шетње кућних љубимаца до првог дрвета.
Србија није прва и једина земља која се суочава са могућношћу овакве мере. Неке врсте двадесетчетворочасовног ограничења кретања већ су уведене у Италији, Француској и Шпанији, а важиле су донедавно и у Кини. Последњих дана на целодневни полицијски час одлучила се и влада Кајманских острва, као и власти америчког града Тускалузе у савезној држави Алабами и либијског града Мисурате.
Италија и Кина – два модела полицијског часа
Из разговора са Аном Безаревић која живи у италијанском граду Ливорну који је у Тоскани и Владимиром Срдановићем, извештачем из Пекинга, из прве руке смо се обавестили како изгледа двадесетчетворочасовни карантин.
Одмах уочавамо разлике између два модела – лабавијег италијанског, где је грађанима омогућено да одлазе у снабдевање једном недељно у радњу најближу кући и стриктинјег кинеског, где је грађанима било забрањено свако кретање, а снабдевање је вршено преко посебних тимова.
Италија: Може у најближу продавницу једном недељно
Према Аниним речима, двадесетчетворочасовни карантин који влада у Ливорну није лако издржати, с обзиром да траје већ три недеље.
Све је почело као у Београду, каже нам она – упркос апелима надлежних, плаже, паркови и улице ове најважније тосканске луке били су пуни. Након што се епидемија распламсала, сви седе код својих кућа и поштују правила.
„Нама је све забрањено. Нема посета. Већ три недеље смо тотално изоловани у кући. Имам и сина од четири године, живимо у стану, немамо ни терасу, али правила се поштују. Што се тиче хране, има је свугде, али у набавку се углавном иде једном недељно и забрањено је да у набавку излази више од једног члана породице“, каже она.
За набавку су, каже, потребне потребне дозволе. Тај папир морате да увек имате са собом.
Кина: Подељена на зоне, у црвеној најстроже
Кина је, пак, целу земљу поделила у четири зоне – црвену, наранџасту, жуту и белу, прича Владимир Срдановић. У црвеној зони, у којој се налазио и Вухан као жариште епидемије, било је забрањено излазити из куће. Грађани који су живели у наранџастој зони могли су да сваки други дан иду у набавку уз велике мере предострожности.
Пекинг се налазио у жутој зони и у њој је могло да се слободно креће уз мере предострожности, док је бела зона означавала подручја где није било инфицираних.
Најстроже мере, каже Срдановић, уведене су у провинцији Хубеј, где се налази Вухан, где, како рекосмо, излазак из кућа није био дозвољен. Полицијске патроле биле су задужене за чување реда, док су добровољачке патроле кружиле Вуханом и другим градовима покрајине Хубеј у комбијима и упозоравале грађане да не излазе из кућа и информисали их о коронавирусу. Људи су се за снабдевање у почетку сналазили како је ко умео, а убрзо је снабдевање било организовано.
„Достава пакета хране и свега осталог што је потребно једној породици вршена је до кућног прага и ту остављана дезинфикована. То су радиле групе које су организовали кризни штабови. Оне су се бавиле, не само разношењем пакета, већ и примањем поруџбина и одласком у набавку“, објашњава Срдановић.
Бити у стану 24 часа, према речима нашег саговорника, није лако, али није ни тешко ако се човек помири са тим да напољу нема никаквих послова. Лепша страна давадесетчетворочасовне изолације је боравак у друштву породице. Време у коме јуримо за новцем и бољом будућношћу променило се и сада би требало да се окренемо онима којима смо посвећивали најмање времена – својима, закључује Срдановић.
