Ђукић Дејановић каже да је паника индивидуална и да је зато важно да они који је позову кажу које симптоме имају, а најчешће се јавља тако што срце почне убрзано да ради, површно се дише, особа има утисак да ће пасти, умрети и буде преплављена огромном количином страха.
„Када ме пацијанти позову (видео позив), видим простор у коме се налазе и питам их да се сете где су купили књигу која се налази ту у њиховој близини, које су то околности и онда када саговорник схвати, ако се јавио у сред панике, да може сам својим мислима и опуштањем мишића да контролише то стање, он онда постаје доста моћан и почиње да верује у свој организам“, рекла је Ђукић Дејановић за ТВ Прва, преноси Танјуг.
Како каже, има оних паника које изискују одређену медикацију и онда се дају савети на који начин и коме да се јаве, али у сваком случају паничари науче прву помоћ у случају преплављености страхом.
„Има оних који очекују да ће се поново тај ужас догодити, кад нема панике, ту је страх и ишчекивање, десиће ми се оно страшно, Боже да ли ћу полудети, да ли ћу умрети…? Ту је јако важно да особа структурише добро своје време, да има квалитетног саговорника, да буде у комуникацији са стручњаком или да на време узме лек једном у 24 сата који подиже хормоне среће“, рекла је она.
Међутим, особа, каже, мора да пита себе и да ли је паника можда упозорење душе да нечим није задовољна, а тада, додаје, треба разговарати са психотерапеутом.
Када се особа нађе у паници, не треба, објашњава Ђукић Дејановић, да каже - ја ћу умрети, већ да се фокусира на нешто неутрално у емотивном смислу, па може чак да на пример преброји колико сијалица има лустер или колико има ребара на радијатору, а онда да се врати на дисање и опуштеност мишића.
„То је први корак. Иза тога паника ипак изискује разговор са стручњаком посебно ако човек има паничне нападе чешће од два пута недељно. Ту онда ипак треба тражити разлоге, а стручњак мора да буде пријатељ и саговорник особи која има напад“, рекла је Ђукић Дејановић.
Уколико се нађете поред особе која паничи, рецито јој да има лепе очи, нешто неутрално или благо позитивно, реците да се то догађало и другим људима и да ће проћи, немојте да говорите како је то панични поремећај, каже Ђукић Дејановић.
„Бежите од термина панике, а особа заиста мора питати себе шта то заправо жуља њену душу, шта то њу боли континуирано по мало или је можда доживела неку снажну трауму о којој није разговарала са стручњаком и чува је као своју тајну дубоко о себи“, каже Ђукић Дејановић.
Упитана о начину лечења људи, Ђукић Дејановић је на примеру страха од лифта објаснила да постоје два начина, један је да се особа постепено преплављује малим дозама страха, разговорима о техничким карактеристикама лифта, вожњом по један спрат, а друга метода је да се особа преплави великом количином страха, на пример замолите особу да на тренутак уђе у лифт и одвезе се до десетог спрата и онда схвати да јој се ништа страшно није догодило.
„Особа која има страх од затвореног простора, клаустрофобична особа обично има интрапсихички конфликт на исту тему амбивалентне тенденције своје личности и о томе се са њом мора додатно разговарати“, објашњава Ђукић Дејановић.
Славица Ђукић Дејановић је о страховима које људи испољавају, томе шта их посебно мучи, да ли помоћ више траже мушкарци или жене, старија или млађа популација, они који живе сами или у заједници, говорила и у емисији „Спутњик интервју“:
Прочитајте још:
