Таман када смо помислили да смо се, с обзиром на епидемију корона вируса, колико-толико вратили у нормалу и да више нема оних који по радњама гурају по више колица стварајући залихе хране, одлука да продавнице неће радити само један дан у седмици била је довољна да изазове негодовање на друштвеним мрежама и навалу на трговине.
Потписница ових редова има довољно година да се сећа времена када је недеља била нерадни дан за све радње, па и прехрамбене и да су људи и породице нормално функционисали. Вероватно нормалније него данас. Ко у то сумња, нека прочита причу „Недеља“ Давида Албахарија објављену пре 10 година, у којој се управо пита шта се то десило са недељом па да личи на четвртак, петак, или било који други дан.
Срби у паници — тешко им што продавнице не раде недељом
Зашто нам ова одлука да не можемо по намирнице само тај један дан у седмици толико тешко пада. Да ли то има везе са тим да нам све одлуке донете због коронавирусом иначе тешко падају? Или је то продукт друштва масовне потрошње у коме имамо само привид да је у њему све направљено у прилог потрошачима.
Социолог Ђорђе Вукадиновић каже да ту има и повећане нервозе коју изазива стање епидемије, али и да је и до духа времена. А то време је донело својеврсну навикнутост да је потрошачима зарад потрошње и да би потрошили новац све прилагођено.
Та колективна психоза ствара се, како подсећа, и пред празнике када исто тако дође до пустошења продавница, иако се зна да оне неће радити свега дан или два. Као да се спремамо за ванредно или ратно стање, обично се тим изразима и описују те ситуације, напомиње саговорник Спутњика.
Народ се сећа и деведесетих
„Мало има и оног менталитета – само да не умрем гладан. На крају крајева, наши људи се сећају и оних несташица почетком деведесетих прошлог века и оних стварања залиха, па и то мало ствара нервозу и страх код доброг дела грађана да би им се нешто могло догодити. Иако, наравно, неће бити смак света и ако немају свеж хлеб један или два дана“, сматра овај социолог.
Вукадиновић поред размажености потрошачког друштва и тешких сећања указује да не треба сметнути са ума ни политички елемент, јер друштво нам је поларизовано по свим основама, без обзира на то што је она која подржава власт несумњиво већа.
Он напомиње да је истраживање портала „Нова српска политичка мисао“, чији је уредник, показало да мере власти у оквиру ванредног стања нису једнодушно подржане у читавом друштву баш због политичке поларизације. Управо зато што нешто предложи власт то аутоматски код дела становништва изазива отпор, иако смо сви подједнако изложени епидемији, констатује саговорник Спутњика.
Вукадиновић сумира:
„Све скупа ова три-четири фактора могу објаснити ову у суштини тешко објашњиву појаву да се дигла драма због буквално дан и по затворених продавница.“
Недељу би требало да вратимо
Судећи по јучерашњим, а до сада најгорим бројкама, са три пута више регистрованих заражених у једном дану и са осам умрлих, што је до сада највише у једном дану, одлука о потпуној забрани кретања од суботе у 13 сати до понедељка у пет ујутру је сасвим оправдана.
А како је изгледала недеља у време када тог дана није радио највећи број становништва, па ни прехрамбене продавнице? И зашто Давид Албахари каже да је крајње време да вратимо недељу, јер је живот без ње суморни рингишпил који се зауставља само једном – онда када је касно за све? Па уз недељну попару, или прженице од старог хлеба прочитајте његову причу. Данас је то барем лако захваљујући интернету.
Време самоизолације у сопственом дому, уосталом, треба најбоље искористи, између осталог и читајући.
