Аутор десетак запажених књига, међу њима и награђиваног романа „Случај Винча“, јединствене литерарне оде хуманости, открива за Спутњик да би после увођења у анестезију требало урадити још нешто веома важно.
После опште анестезије следе електро-шокови
„Човека треба увести у општу анестезију а онда му са неким екстремно снажним електро-шоковима избити све оне воље за моћи, воље за грабежи, за материјализмом и свим стварима које су допринеле да се оваква ситуација догоди. Ми смо, заправо, уништили планету. Очекујем да ће се после овога коначно чути глас разума који ће рећи `ајде да сачувамо оно што још увек може да се сачува`. И то ће бити најважнији од свих гласова“, уверен је др Милашиновић.
Он подсећа да овакве ситуације потичу и важно питање хуманости и хуманизма који су у оваквим тренуцима стављени на пробу.
Данас је изолација – хуманост
„Ми смо упућени једни на друге, не можемо једни без других. Хуманост је у свим временима модификована, а сада посебно. Данас је изолација хуманост. Ако је поштујете, не мислите само о себи већ и о оних два, четири, осам других које бисте могли заразити. И ако сте доследни у својој дисциплини и у поштовању онога што радите, ви сте заправо хуманиста. Сада је на проби и друга врста хуманости: хуманост медицинских радника која мора да иде у два колосека: један је корона, која носи ризик за сопствени живот, други је редован посао. Ми због пандемије нећемо имати мање кардиоваскуларних болести, карцинома, дијабетеса. А и те људе треба лечити“, подсећа Милашиновић.
На питање да ли је ослобођени „вишак времена“ у тренуцима када није на пословима лекара, добродошао за писање, наш саговорник открива јединствен парадокс.
Писци сада стварају из подсвести
„Никад нисмо имали више времена него сад, а истовремено, у овако дубоким и великим кризама у каквој смо сада, чини ми се да писање и није могуће. Верујем да већина писаца који сада стварају заправо стварају подсвесно, мало ко има концентрацију од свих вести које нас притискају, од бриге и проблема са којима смо суочени. Тешко да се писац може препустити писању и одласку у свој симулакрум. Сада се стварају идеје којих писци у овом тренутку нису ни свесни и из којих ће тек изаћи нека дела. Сигуран сам да овако дубока криза не може проћи без одговора литературе, уметности уопште“, наглашава наш саговорник.
Он сматра да и ова лоша ситуација може добро доћи да разбуди дух, да га доведе до прочишћења, јер смо пре свега овога живели превише апатично, равно, равнодушно...
Цео свет живи у фарси
„За нама је један дуги период апатије, безвољности, једне врсте фарсе. Све је било полуозбиљно, полунеозбиљно, све је могло да се схвати и на овај и на онај начин, говорим о укупном понашању. Цео свет је живео у фарси. А за разлику од треагедије која има катарзу, разрешење, духовну поуку и чини да се човек промени – у фарси се нико не мења. Сви су исти“, подсећа Милашиновић.
На питање да ли верује да ће пандемија бити можда и најизазовнија тема за будуће писце, Милашиновић каже да је и до сада књижевност, када је говорила о великим кризама, само употребљавала ту ситуацију да би нешто друго рекла, не бавећи се заправо оним што их је и изазвало - болестима, епидемијама...
Права природа човекова је слобода а не карантин
„Можда ће ова ситуација направити литературу која ће говорити баш о проблемима саме пандемије. Рецимо о проблему карантина, јер је то нешто што је страно људској природи. И кад се питамо зашто је сценарио у медитеранским земљама толико страшан, а у северним земљама није, то је отуда што је медитеранска душа много ближа правој човековој природи – а права природа човека је слобода, уживање, разонода. И то онемогућава контролу ове болести, а болест, опет, искоришћава природне особине људског бића. Вероватно ће литература обрадити и ту страну“.
Др Милашиновић нема дилему ни да ли би неко данас поступио као када су у случају Винча непознати француски грађани, ризикујући живот, донирали коштану срж озраченим српским научницима. Уверен је да хуманост постоји, само има своје различите стране и у различитим ситуацијама је другачија.
„Верујем да би и данас неко поступио исто као и тада. Потреба да неком другом помогнеш је нешто што је иманентно човеку. Она се само у различитим временима различито види. Мој роман ‘Случај Винча’ показује лице хуманости које је за оно време било невероватно. Роман је требало да упути питање свима нама да ли бисмо се и ми данас понашали тако да неком донирамо део свог тела а да при том угрожавамо свој властити живот. Данашња ситуација с короном је друга. Данас је хуманост остати код куће“, подсећа др Милашиновић.
Ипак, могућност да после планетарне пошасти наступе добре промене у свету, па и у човеку самом, овај истакнути стваралац и хуманиста види у њиховој условљености дубином економске кризе.
Ако не буде великих економских проблема, ништа се неће променити
„Ако ова криза не буде направила велики економски проблем, ништа се неће променити. Човек има превелики број слабости и превише им је склон. Ми смо све време неговали оно што се зове хомо фабер, стално смо хтели да човек буде тај који ће управљати сам собом, природом, који ће сам да манипулише све око себе. То није добар избор, јер то није човек природе. А он мора да буде део природе. То не значи да сад треба да се вратимо у медвеђа крзна и живимо у пећинама али не значи ни да ће оволика технологиај направити бољег човека. То значи да морамо наћи средину, меру у свему томе“.
