У интервјуу за „Бугарски национални радио“ претпоставили сте да ће тренутна криза бити озбиљнија од Велике депресије. Знамо последице Велике економске кризе: индустријска производња спустила се на ниво са почетка века, дошло је до колосалног раста незапослености и сиромашења средње класе, фармера и малих предузетника. Мислите ли да нас очекује управо такав сценарио?
– Подсетио бих да су разлози за Велику депресију били чисто економске природе. Пад цена акција на Вол Стриту био је повезан са одсуством претходне координације произвођача у условима капиталистичке тржишне економије. Узрок тренутне глобалне економске кризе је егзогени фактор (вирус корона) у комбинацији са ендогеним факторима глобалне економије. Овде спада озбиљан дисбаланс у развијеним земљама: преовлађивање услуга над материјалном производњом, приватне својине над јавном у области здравства и фармације, вера у непогрешивост „слободног тржишта“, отворени и скривени трговински ратови, прекид ланца снабдевања и пад цена нафте. Додајмо томе и такозване санкције, које Уједињене нације нису одобриле, а које су озбиљно погоршале регионалне економске везе. Истичем: тренутна економска криза настала је пре кризе изазване вирусом корона, али се продубљује због тог вируса.
Убиј економију, спаси људе
Што се тиче прогноза о томе шта се може очекивати од глобалне економије, уколико се пандемија настави још пола године од почетка пандемије (кинеске власти су 9. јануара обавестиле медије о новом типу вируса корона) или дуже – светски БДП ће вероватно пасти за 15-20 одсто. Међународна трговина смањиће се за преко 20 одсто, ниво незапослености достићи ће и а затим премашити 15 одсто у САД, а у неким земљама и 40 одсто, а поред наведених разлога и због нових технологија које замењују људе. Имунолошки систем „памти“ патоген који напада организам, и следећи пут када се суочимо с њим, организам ће препознати непријатеља и напашће га. Исто то се дешава са глобалним економским системом: када смо изложени пандемији, грађани широм света морају да запамте ову кризу да би се успешно изборили са следећом претњом.
Такође сте истицали да је тренутно актуелан принцип „убиј економију, спаси људе“ и да је то исправан приступ. Појасните свој став. Можда у датој ситуацији „не убијати“? Раније је директорка Међународног монетарног фонда (ММФ) Кристалина Георгијева рекла да се за помоћ организацији већ обратило преко 80 земаља. Да ли би та средства могла помоћи?
— Мало је вероватно да су за време Другог светског рата земље које су биле увучене у рат размишљале о томе како да развијају крузерски и културни туризам. Пошто су социјалистичке земље изгубиле трећи – хладни и хибридни рат, сада смо у фази четвртог светског рата против невидљивог непријатеља – вируса. У таквим ситуацијама у први план долазе стратешки сектори (привреде) а секундарни се привремено замрзавају а неки се и гасе, или ограничавају своју делатност. Нема другог избора: држава жртвује секторе који не доносе профит.
„Бескорисна држава“ постаје корисна
Сада и државе и бизнис пропадају због своје „тржишне слепоће“. Где је реакција тржишта са великим бројем приватних болница, где су потребне маске и заштитна одела? Присутан је крах тржишта, и опет у помоћ зову „бескорисну државу“. Држава је и координатор и послодавац, а такође и социјални штит „последње инстанце“, не тржишта, већ држава.
Што се ММФ-а тиче, будући да земље и даље имају фискалне резерве, као и приходе од „живих сектора“, потражња сада није за новцем, већ за робом и услугама из „реалног сектора“ - маске, заштитна одела, респиратора, лекови, вакцине, амбулантни прегледи и тако даље. Поред тога, међународна помоћ Кине, Русије и Кубе и других „лоших“ земаља показала се важнијом од папира ММФ-а.
Међу првима су Италији помогле Русија и Куба. Истовремено, француски председник Емануел Макрон раније је позвао Италију да се „не напије“ од руске помоћи и најавио да тек почињу мере Европске уније. Такође, у италијанском листу „Стампа“ појавио се чланак у којем је аутор назвао бескорисном велики део руске помоћи Италији и чак увидео „претњу“ за односе Италије са партнерима НАТО-а. Да ли сматрате да је ЕУ, како би пожурила са општеевропском солидарношћу, био потребан неки „спољни“ фактор?
– За почетак ћу указати на чињеницу да земље НАТО-а издвајају око 2 одсто свог БДП-а за одбрану. Шта се догодило? НАТО је био апсолутно неспреман за „бактериолошки рат“ са вирусом корона. На пословном језику - то је моментални банкрот!
ЕУ, која је уз овације срушила Берлински зид, сада се распала на делове и изградила зидове не само између држава, већ и између градова. Међутим, оно чега није било и чега сада нема су управо општеевропска координација и планови за борбу против вируса! У ЕУ још увек није усвојен буџет за нови програмски период, нема потребног (од Европске централне банке) „новца из хеликоптера“ (тај израз се користи за означавање давања свим грађанима одређене суме новца бесповратно, како би се подстакла потрошња). У 2016. години Европска централна банка је размотрила такву меру за домаћинства у оквиру Еврозоне и шире, не постоје издате обвезнице, које су директно повезане са здравственом заштитом.
ЕУ експлодирала, вратиле се националне државе
ЕУ је због тога преживела изненадну унутрашњу експлозију, а националне државе су се вратиле - у облику у којем је то могуће и уз помоћ онога што је доступно. Ово није најбоље решење, али је ипак неко решење.
НАТО и ЕУ делају без јасног циља и потпуне координације. Обе организације - чак и пре краја кризе изазване вирусом корона - имају алтернативу: или ће се значајно променити у складу са глобалним и општеевропским, а не измишљеним претњама, или ће поновити судбину диносауруса. Тако „мало створење“ какво је вирус корона натерало је скоро осам милијарди људи да промене свој животни стил!
Европска унија треба да координира своје напоре у следећим правцима: успостављање јединствене минималне и просечне плата особа у здравственом сектору како не би дошло до преливања кадрова мање развијених земаља у богатије - при чему бесплатно, затим јединствених норматива за услуге у поликлиникама и болницама у јавном сектору, пропорционално улагање у научно-истраживачке делатности у области фармације и здравствене заштите у јавном сектору, „знатна резерва“ за борбу против „црних лабудова“ (назив који је предложио амерички филозоф Насим Николас Талеб, за проблеме које је тешко или немогуће предвидети, а имају значајне последице).
Европске земље уводе различите мере заштите својих грађана - одложено плаћање пореза од стране компанија, једнократну финансијску помоћ онима који су највише оштећени, субвенције предузећима за исплату плата запослених, заштита потрошача од раста цена и других злоупотреба. Које мере су, према Вашем мишљењу, најефикасније у овој ситуацији? Када оцењујете да ће моћи да се разговара о укидању таквих мера подршке?
– Постоји неколико мера у фазама настанка, раста и зрелости кризе пре њеног пада. Прва мера је бескомпромисна: нема ограничења трошкова, како би се болницама и пружаоцима услуга помогло у борби против пандемије. Остале мере: исплата прихода (под видом камата и дивиденди) која долазе из ЕУ у иностранство у оф шор јурисдикцију треба да буде уведен одговарајући порез.
Спасавати и сиву економију
Трећа мера подразумева ширу примену фискалних инструмената: прогресивни порез на приходе физичких лица и компанија, укључујући читаве сиве економије. Сви додатни буџетски приходи који ће бити добијени као резултат претходне две мере, требало би да буду усмерени на финансирање мера за помоћ породицама са децом које су се суочиле са незапосленошћу или су на боловању.
У стандардне додатне мере спадају: нулте или негативне каматне стопе, ублажавање услова за отплату кредита. Влада треба да употреби велике фискалне подстицаје, укључујући „новац из хеликоптера“, директна новчана плаћања за домаћинства са потешкоћама. Све породице које немају уштеђевину (у износу половине минималне плате по особи) нити додатну имовину у тренутку проглашења ванредног стања и пре његовог завршетка морају примати „новац из хеликоптера“.
Према навођењу „Блумберга“, криза изазвана Ковидом-19 је радикалнија верзија избегличке кризе из 2015-2016. године, када ЕУ није могла да пронађе јединствено решење за мигранте. Према Вашем мишљењу, може ли се догодити да чланице ЕУ неће успети да се договоре о отварању барем унутрашњих граница? Како ће се то одразити на привреду земаља ЕУ?
– Европска унија је настала као идеја о систему слободног кретања робе, људи и капитала. Сада смо сведоци не тако слободног кретања робе и смањеног кретања људи, које се не одвија на најбољи начин: лекари и медицинске сестре који су нам потребни - одлазе из Бугарске у развијеније земље, што наше здравство оставља голим. Они који су изгубили посао у другим земљама често се враћају у Бугарску, а то пада на плећа нашег система социјалног осигурања. Примећујемо и делимично слободно кретање капитала. Европа представља велики број националних држава, али не као систем, већ као скуп конкурената.
Лично ме брине то што неким политичарима може да се допадне улога“ спасилаца нације“, чак и након укидања ванредног стања у свим државама-чланицама. Поред тога, има ли ЕУ јасну одлуку о томе шта да ради са оним земљама које су прекорачиле све стандардне лимите за буџетску потрошњу, како не би дошло до претњи о изласку из ЕУ. Истакао бих најважније - надам се да ЕУ неће заборавити ко је у најтежим временима највише помогао најугроженијим земљама. Сматрам да, уколико је ЕУ аутономни систем – треба не само да укине све санкције, већ и запамти реч „сарадња“.
