Вијест коју је 23. марта након телеконференције министара Г20 и гувернера централних банака 20 највећих економија свијета, саопштила директорица Међународног монетарног фонда (ММФ) Кристалина Георгијева да су инвеститори од почетка ширења вируса Ковид 19 повукли 83 милијарде америчких долара са земаља тржишта у развоју, морала би бити последњи сигнал за отрежњење земљама попут Црне Горе које су свој развој базирале на привлачењу страних директних инвестиција (СДИ).
То не само да је, како преносе свјетски медији, највећи забиљежени одлив капитала икад, већ и јасни индикатор да је пандемија Ковида брутално разрушила и последње остатке неолибералног економског модела заснованог прије свега на доласку страних инвеститора, увозу, ниским порезима и отвореном тржишту.
Иоле озбиљне земље су одавно схватиле да је једина права формула економског развоја базирана са унутрашњој акумулацији и симбиози домаћих банака и привреде. Такође, акценат је поново на производњи, позитивном билансу плаћања (превасходно извозу) и националној држави, док су глобализација и међународна солидарност пале на испиту.
То, како је свима добро објаснила криза изазвана короном, није само питање економије и привреде, већ и националне безбједности и сигурности свих грађана. У најкраћем, када дође стани, пани, сигурно је једино оно што сте кадри сами да створите и произведете.
Какав је модел економског развоја Црне Горе
Црна Гора нажалост није схватила ту лекцију ни након свјетске економске кризе 2008. која је (за оне који су хтјели да виде) показала да је Вашингтонски консензус мртав, те да је развој базиран на СДИ, туризму и услугама неодржив. И да су такве државе дословце прве жртве екстерних шокова.
Данас и директорица ММФ-а Кристалина Георгијева отворено каже како су због масовног повлачења капитала „напредне економије углавном у бољој позицији“, као и да је посебно забринута због земаља у развоју и оних држава са „ниским приходима“ које ће се суочити са „значајним изазовима“.
Георгијева као да је у овој реченици буквално нацртала Црну Гору која осим због изузетно неповољне привредне структуре окренуте ка туризму и јефтиним (а не високотехнолошким и ИТ) услугама, има и изузетан дисбаланс покривености увоза извозом од само око 15 одсто.
То значи да за сваких 100 евра увоза Црна Гора извезе само 15, док се овај податак на макроекономском плану последњих година одсликавао тако да је Црној Гори хронично фалило између 300 и 500 милиона долара за пуко преживљавање, док се јавни дуг опасно приближава висини од 80 одсто БДП-а.
Оваква зависност од странаца и живот на дуг посебно ће бити драматични када се буду збрајале економске последице епидемије Ковида 19, јер Црна Гора као што је показано нема унутрашњу акумулацију, већ је и до сада чак и основне потребе подмиривала на бази ино задуживања.
Колико треба за опоравак
Ако имамо у виду да су неке од најразвијенијих светских економија донијеле мјере суочавања са економским последицама Ковида тако што су одлучила да у своје економије упумпају масу новца која је еквивалент вриједности између 25 и 30 одсто сопственог БДП-а, попут САД чије мјере без преседана збирно износе између 6 и 8 хиљада милијарди америчких долара, или Њемачке која је одлучила да своју привреду и грађане помогне са ињекцијом од 750 милијарди евра из својих капиталних резерви, то значи да би слична таква сума сразмјерно црногорској економији чији је БДП 2018. био око 4,66 милијарди евра била приближно 1,165 милијарди евра.
Јасно је да Црна Гора нема ни у сну толики новац за санирање последица вируса корона, као и да ће када пандемија прође бити у много горој ситуацији, како због повећаног опреза инвеститора које ће бити све теже привући, тако и због чињенице да ће услови задуживања бити знатно строжи (скупљи) него до сада.
Ту је такође и кредит узет код кинеске ЕКСИМ банке за приоритетну дионицу аутопута – пројекат вриједан око 1,3 милијарде долара за који због своје нерентабилности, амерички „Нешнел интерест“ тврди да ће Црну Гору увести у кинеску дужничку клопку
Ковид 19 је без сумње показао да је развојном моделу привреде базираном на СДИ, туризму и услугама који је деценијама здушно препоручиван земљама у развоју одзвонило, што данас имплицитно признаје и ММФ – институција која је годинама била једна од кључних заговарача оваквих идеја. Многе маске су пале, и сада више нема ни најмањег оправдања да се истраје на погрешном колосјеку.
Кинеска пословица гласи да је „најбоље вријеме да се засади дрво било прије 20 година, а да је друго најбоље вријеме сада“. У конкретном случају, то значи да је последњи час да Црна Гора реално сагледа ситуацију и отвори озбиљну дебату о даљим корацима у развоју привреде коју би требало базирати на знању, производњи и извозу, и гдје ће туризам и услуге бити само надоградња реалној економији.
