Радомир Антић: Мистер, учитељ достојанства и морала – жртва менталитета

Начин на који су шпански медији „испратили“ Радомира Антића само је потврда онога што сваки љубитељ фудбала зна, а то је да је отишао један од највећих тренера које је Србија икада имала и човек који је оставио неизбрисив траг, пре свега у шпанском фудбалу, каже за Спутњик спортски новинар Владимир Станковић који је дуго живео у Шпанији.

Није чудо што је одлазак Антића одјекнуо у Шпанији

Станковић који је добро познавао Антића, истиче да је био човек фудбала, а да је његова кућа у Мадриду била као „мала НАСА са гомилом сателитских антена које су му помагале да гледа све могуће лиге“.

Буквално је живео за фудбал и за своју фамилију, био је сјајан супруг, отац, деда и није никакво чудо што га је Шпанија испратила као великана, јер, на крају крајева, он је од 1978. кад је као играч потписао за Сарагосу, био присутан у шпанском фудбалу, додаје Станковић.

Перфекциониста, доследан, понекад тврдоглав

Радомир Антић ушао је у историју као човек који је тренирао три шпанска великана – Реал и Атлетико из Мадрида, и Барселону, подсећа Станковић и додаје да је био перфекциониста у свом послу и да је обраћао пажњу на најситније детаље кад је анализирао игру противника.

„Био је доследан, понекад тврдоглав и наравно, као и сви ми, знао је да направи и неку грешку, али искључиво из убеђења да је то што мисли или што је тражио, најбоље решење, никако из незнања. Њему може свашта да се евентуално приговори, али никако незнање. Био је врло поткован за посао који је радио – стручан, аналитичан, детаљиста... Знао је да сваком играчу нађе право место, да извуче максимум из њега. Знао је, пре свега да пронађе играча. Звучи анегдотски али кад је довео Милинка Пантића из грчког Паниониоса нико у Шпанији није имао појма о Пантићу, чак су ме колеге питале ко је, шта је, где га нађе, али врло брзо су се уверили зашто је Пантић дошао у Атлетико Мадрид“, присећа се Станковић.

Зато, страховит одјек на који је у Шпанији наишла вест о Антићевој смрти показује колико је он био цењен, наглашава Станковић и додаје да је у тој земљи оставио дубок траг, прво као играч Сарагосе а потом као тренер који је „готово сам себи прокрчио пут“.

Зашто се покајао Просинечки

Иако га је Вујадин Бошков довео у Шпанију како играча, Антић је самостално у Сарагоси почео као тренер, па је тренирао Реал, Атлетико и Барселону као и Селту и Овиједо, клуб у којем је „фудбалу вратио Роберта Просинечког и омогућио му трансфер у Барселону“, подсећа Станковић.

Он је хтео да доведе Просинечког кад је преузимао Атлетико из Мадрида али Робију се учинило да је понуда Барселоне атрактивнија јер Атлетико у то време није био оно што је постао са Антићем, истиче саговорник Спутњика. Станковић верује да се Просинечки касније покајао јер није био део тима који је са Антићем на челу 1995/96. освојио дуплу круну.

Иако су и Миљан Миљанић и Вујадин Бошков били тренери Реал Мадрида, нико тако дуго од наших стручњака није радио у Шпанији нити је оставио такав траг, сматра Станковић и подсећа да је био и запажен стручни консултант на најслушанијем шпанском радију.

Изговор за руководство ФСС

Кад је реч о Антићевој епизоди на месту селектора Србије, Станковић подсећа да је наша репрезентација одиграла маестрално квалификације за Светско првенство 2010. а током квалификација формирао је тим који је отишао у Јужну Африку „са великим надама које објективно нису биле реалне“.

На првенству, изгубили смо несрећно прву утакмицу против Гане, а онда се све вратило у нормалу после неочекиване победе над Немачком, да би све урушило поразом од Аустралије што јесте био неуспех, али „било је и биће таквих утакмица кад лопта неће у гол“. После пораза од Аустралије, наш тим је испао, подсећа Станковић.

„Антић је направио неки дисциплински прекршај због кога га је ФИФА суспендовала, тако да је то био изговор руководству Фудбалског савеза Србије да раскине уговор са њим јер, наводно, Антић није могао да обавља свој посао. Али то је био само један добродошли аргумент за већ прилично нарушене односе између њега и руководства. Није никаква тајна да се нису баш волели нити разумели. И онда је Антић смењен, доведен је Пижон Петровић. Не знам шта би било да је било више стрпљења, разумевања, сарадње, али је чињеница да је репрезентација Србије под Антићем играла леп фудбал“, оцењује наш саговорник.

Јер, Антић је ипак био један од ређих тренера који су стварали сопствену игру, а не кварили игру противника, додаје Станковић.

Учитељ достојанства и морала – жртва менталитета

Бивши репрезентативац Србије Милан Лане Јовановић, који је био дубоко потресен кад је чуо вест о одласку Антића, каже да радећи са њим репрезентативци нису научили много само о фудбалу, већ и о животу, достојанству и моралу.

Јовановић, стрелац јединог гола против Немачке на Мундијалу 2010. оцењује да смена Радомира Антића са места селектора Србије као и кампања која је брутално вођена месецима пре његове смене није била адекватна ни његовом реномеу, а ни резултатима које је постигао са репрезентацијом.

„Наравно да сам као и већина љубитеља фудбала био дубоко разочаран чињеницом да се човек таквог формата толико кратко задржао на месту селектора. Нажалост, спорт је такође друштвена делатност и некако представља метафору самог друштва. Мислим да смена Радомира Антића донекле одговара и нашем менталитету и нашим навикама које ћемо морати у перспективи да мењамо, за добробит свих нас“, сматра Лане Јовановић.

Роберто Карлос пре Роберта Карлоса

У сенци тренерских успеха Радомира Антића остала је његова играчка каријера. Антић је као фудбалер био „веома добар, да не кажем одличан“ оцењује Станковић и додаје да је после неколико година у ужичкој Слободи дошао у Партизан, где је као изразити левак почео као лево крило, али је врло брзо повучен на позицију левог бека.

„Био је тзв. офанзивни леви бек са одличним центаршутом и шутом. Имао је заиста страховито јак шут и давао је голове иако је, формално, био одбрамбени играч. Сећам се једног дивног гола којег је дао Звезди на 'Маракани' негде у 90. минуту меча, за победу Партизана, али свакако, најзначајнији гол који је постигао дао је за Лутон, при крају каријере. После Партизана играо је у Фенербахчеу, Сарагоси и на крају у Лутону и у последњем колу енглеске прве лиге кад се Лутон борио за опстанак, била му је неопходна победа, Антић је једном 'бомбом' са неких двадесетак метара дао тај гол спаса, одржао Лутон у првој лиги и за награду добио још годину дана уговора“, каже Станковић.

​Антић је био као Роберто Карлос пре Роберта Карлоса, сматра Станковић и истиче да би и данас био доста коректан фудбалер.

Као тренер, био је студиозан, доста се припремао за утакмице, гледао је мечеве противника и уочавао њихове слабости, ужасно је био посвећен послу и није случајно што је постизао успехе додаје он.

Иако није волео импровизацију, није био толико строг да би Просинечком забранио да дрибла, што показује да је умео је да поштује индивидуалност фудбалера, али увек у функцији тима, закључио је Станковић.