Овако је професор банкараства на Економском факултету у Београду, Ђорђе Ђукић, једноставним језиком објаснио економске појмове за које је већина људи чула тек када је почело да се говори о последицама пандемије коронавируса по светску привреду.
Разорни ефекат непредвидивог црног лабуда
Амерички финансијски стручњак пореклом из Либана, бивши професионалац на Волстриту, Насим Николас Талеб, творац „црног лабуда“, тај термин је први пут употребио 2001. у својој књизи „Преварени непредвидљивошћу“. Кад се 2007. појавила његова књига „Црни лабуд“, занимање за њу је било прилично слабо и тек након слома банке „Лиман брадерс“ годину дана касније, с почетком светске економске кризе, Талебова књига је постала тражена у целом свету.
„Суштински, јасним језиком речено, ‘црни лабуд’ означава непредвидиве догађаје на финансијском тржишту који имају разорне ефекте на то тржиште, а пре свега на инвеститоре. Подразумева и то да осим разорних ефеката наступа период дугог опоравка тржишта од свих ломова који га задесе“, указао је Ђукић за Спутњик.
Он, при том, објашњава да када се каже неочекивани догађај, треба јасно истаћи чињеницу да се „изненађење“ везује за то да су се модели који су се масовно користили пре глобалне финансијске кризе за пројектовање и кретање берзанских индекса и других параметара показали тотално непродуктивним. У том смислу и лом који није могао бити предвиђен тим моделом третира се као „црни лабуд“, напомиње саговорник Спутњика.
Пандемија коронавируса је, како истиче, свакако природна катастрофа коју нико није могао да предвиди. Напомиње, међутим, да је она само додатно закомпликовала ситуацију, јер су и пре короне постојали више него јасни индикатори да постоје озбиљни проблеми у светској привреди.
„Бели лабуд, за разлику од црног лабуда, једноставно речено, то је ако сте, на бази познавања процеса који се дешавају унутар финансијских тржишта, способни да са високом вероватноћом предвидите ток догађаја“, напомиње професор Економског факултета.
Он, међутим, истиче да се чак и Талеб није фокусирао на моћи предвиђања догађаја, већ више на упозорење да се робусним мерама ублаже потенцијални негативни ефекти и систем учини мање рањивим.
Да ли је баш све црно-бело
Тако Ђукић подсећа да светска економска криза из 2008. није на исти начин погодила све. Имате банке које су пропале, попут Ројал бенк оф Скотланд, до оних које су се високо конзервативним приступима њихових управа које су се на бази знања, интуиције, великом количином капитала штитиле од могућих ризика и губитака. И оне на крају нису посегле за новцем пореских обвезника.
„То је превенција у циљу могуће заштите од ризика који настају због непредвидивих догађаја, што сада свакако јесте пандемија вируса корона“, каже саговорник Спутњика.
Он, међутим, указује на ситуацију из 2008. када су инвеститори који су хазардирали на финансијском тржишту пре почетка кризе, своју ситуацију касније правдали управо непредвидивошћу кризе. Та замена теза је, сматра Ђукић, врло опасна.
Када имате ситуацију, као тада, да предлози озбиљних институција „не прођу“, онда се плате последице.
„Чувена два професора са Стенфорд Универзитета су упозоравала да комплексни финансијски инструменти могу створити привид да су банке капитализоване, а да то фактички нису и да не могу да издрже будуће ризике. Њихов предлог, који је чак ишао ка америчком Конгресу, био је да капитал банака буде само у облику обичних акција, што је потпуно игнорисано. Дакле, постоје професори економије на елитним универзитетима који одреагују на процес, али извршне структуре, законодавна власт не одреагује, зато што је интерес Волстрита био сасвим супротан“, напомиње Ђукић.
То су, како каже, професорка са Стенфорда Анат Адмати и њен колега Мартин Хелвиг у њиховој књизи јасно предочили:
„Политичари и регулатори треба да се фокусирају на јавни интерес и да предузму неопходне кораке. Критична компонента још недостаје ─ политичка воља“.
