Преносимо њено писмо у целости:
Максимум закључака, уз минумум чињеница
Неко сам ко на свом радном месту даје све од себе у борби са епидемијом која нас је све снашла. Протеклих недеља сам се трудила да се у мом свакодневном раду не осети страх, немоћ и паника када се мој млађи брат разболео од Ковид 19 вируса и борио за живот.
Кажу да је љубав сестре према брату једна од најчистијих и најбезусловнијих, а ја се данас осећам да сам брата изгубила два пута. Први пут када ми је јављено да је мој рођени брат изгубио битку са вирусом Ковид 19 и други пут када сам прочитала сензационалистичке наслове у разним новинама и на интернет порталима.
Зоран је изгубио битку против невидљивог непријатеља, али овог пута жртва је била цела наша породица Ивановић а највише од свих његова деца. Све је прштало од бомбастичних наслова, екслузивних вести, објављено је пуно име и презиме мог брата, (док се криминалци штите иницијалима), неовлашћено је објављена фотографија целе породице.
Где је граница и где је дно губитка сваке људске, професионалне, друштвене и моралне одговорности? Да ли се сви одређују према претпоставкама а нико према чињеницама, а оне су следеће: Зоранов син је био на рођендану свог најбољег друга са којим се дружи још од вртића. Рођендан је одржан 7.3.2020. када није било никакве забране окупљања, када је Србија имала 1 оболелог од Ковид 19 вируса, а исте вечери је одржан и концерт у Дому културе у Чачку, где је било присутно 700 људи.
Деца мог брата нису имала никакве симптоме вируса Ковид 19, што је и тестом потврђено. Зоран, мој брат, генијалац, духовит, шахиста, омиљен у друштву, радио је до 16.3. на послу, који је између осталог подразумевао и теренски рад (у разним експозитурама) банке у којој је запослен широм западне Србије. Пословно а и приватно, јер је био омиљен, сусретао се са великим бројем колега, људи, пролазника... нажалост сусрео се и са смртоносним вирусом који је касније пренео и на своју супругу. Само на супругу а не и на наше родитеље, који се само у медијима боре са Ковид 19 вирусом.
Мој брат изгубио је своју последњу овоземаљску партију што би његови пријатељи и шахисти рекли: грешка у отварању, избор погрешне тактике или груби превид. Свеједно.
Сада је нажалост све свеједно. Ово чему смо моја породица и његова деца на прагу свог живота изложени је намера. Оних који су донели максимум закључака, уз минимум чињеница обезбеђујући тиме већу читаност, број кликова или коментара.
И то, не само да није у реду и фер, то је злочин. За разлику од невидљивог непријатеља, овде сви имају свој потпис и новинари и уредници. Ја ћу и даље наставити да се борим и радим за добро свих нас, научићу да живим са овим болом, радоваћу се успесима деце мога брата, препознајући у њима зрно Зоранове генијалности, али борићу се и да истина и чињенице победе.
Кажу да је објављена вест, као када на пример истресете јастук са све перјем са петог спрата. А дематни те вести је као када би кренули да скупљате сво расуто перје да би поново напунили исти јастук.
Ја се ипак надам, да у овој земљи има више новинара који ће овај дематни објавити.
