Адресар Београда је као речник неповезан по семантици. У њему се ређају једна до друге куће из разних епоха и удаљених стилова. То је престоница на промаји историје, чија ишчашеност дубоко пријања уз срце, каже писац и новинар Ненад Новак Стефановић у уводу за књигу „Београд кроз кључаонице сто кућа“.
У каквим су кућама живели Арчибалд Рајс, Стеван Стојановић Мокрањац, принцеза Јелена Савојска, Коча Поповић, која је најстарија богомоља у Београду, каквим је нитима Народни музеј повезан с далеком Америком, шта се крије испод темеља БИГЗ-а, који су рекорди оборени током изградње Сава центра? Ненад Новак Стефановић је потражио одговоре на ова и многа друга питања и претворио их у живописна сведочанства о вековном шарму Београда.
Тајне сто кућа у Београду – граду ванредног стања
Писац књиге у разговору за Спутњик напомиње да је сада, с обзиром на то да су људи принуђени да седе у својим домовима и да се одрекну дугих шетњи, можда и идеалан тренутак да се Београд разгледа натенане, очима песника.
„Београд је изванредан град, али и град ванредног стања, с обзиром на то да је највише бомбардована престоница у Европи. За њега је везана једна промајна географија која га стално уводи у нека стања која нису својствена нормалном животу“, каже Ненад Новак Стефановић.
Музеј на отвореном
На питање да ли хаотичност и стилска разнородност београдске архитектуре утичу на становнике главног града, на њихов менталитет, Ненад Новак Стефановић одговара да то, вероватно, највише зависи од сензибилитета појединца.
„Неко има дебелу кожу, па ништа не примети. Неко ништа не осети кад оде у Лувр, а неко седам дана после посете музеју не може да спава од узбуђења. Исто је и с архитектуром града. Неко је доживљава као музеј на отвореном, а некоме је то просто низ зграда. Београд је имао ту срећу да буде пријемчив за емигранте. Његова архитектура је крајем 19. и почетком 20. века била под утицајем Немачке, будући да су српске архитекте студирале на германским факултетима. А онда, после 1917. године, у Београд долазе Руси и доносе конзервативизам и бонапартистички ампир, али и такозвану северну, балтичку модерну - врло занимљиву групу стилова која се до дан-данас осећа. После су дошли и многи други стилски утицаји. Имамо ту привилегију да гледамо музеј на отвореном. Беч то, рецимо, нема“, напомиње Стефановић.
Према његовим речима, Београд је најбрже растао после Другог светског рата, када су бројна здања, попут Сава центра, подизана фасцинантно брзо.
„Та велика дела је градила држава. Посебно је фасцинантан брутализам, који је био тема и велике изложбе у музеју МоМа својевремено, посвећеној архитектури бивше Југославије. А пре рата Београд су градили приватници, и то на чекрк. Цела Палата 'Албанија' је изграђена на чекрк, воловским колима су довлачили грађевински материјал. Тај период приватне градње ме је изненадио у Београду. Међутим, након пада комунизма, после Генексових кула, више готово да и нема занимљивих зграда“, сматра Стефановић.
Шетња уз вертикални поглед
Потребу да сагледава престоницу вертикалним погледом добио је још као дечак, у време када је живео на Карабурми и када му је центар Београда изгледао као засебан град.
„Београд ми је увек био тајна, увек сам се питао шта се крије унутар његових зграда, између њихових старих и нових назива. Тај процеп ме је навео да пролазим кроз кључаоницу времена и упознајем град на нови начин. Хоризонтални поглед је нормалан поглед, тако се човек штити од саплитања. Постоје чудаци попут мене, међутим, који гледају вертикално. Као да чекам да се самом себи укажем на неком прозору на спрату“, каже писац.
Ти вертикални погледи омогућавају му да наизглед небитне објекте сагледа на нови начин, дубље и свеобухватније, да учи о историји, о људима и њиховом начину живота у неким другим временима.
„Рецимо, у Мајке Јевросиме 16, нисам обраћао пажњу на зграду, док нисам видео да има чудан светларник. То ми је скренуло пажњу на то здање и подстакло да сазнам више о њему. Тако сам сазнао да је то прва зграда модерне у Београду, такозвани социјални стан из 1929. године. Био сам веома изненађен, јер је то тада био потпуно нови приступ становању и сведочанство о томе да да се ти социјални станови нису градили само у време комунизма, него још у краљевини“, наводи Стефановић.
Поред неизоставне архивске грађе, драгоцена сведочанства, уткана у приче из ове књиге, јесу казивања обичних људи, успутних познаника, које аутор среће не само у Београду и Србији, него и широм света.
Тако га је, док је неким својим послом боравио у САД, случај довео до житеља неке забити у Охају, чији је отац учествовао у изградњи Народног музеја. Неком другом човеку то би био безначајан податак, али је Ненад Новак Стефановић у томе видео драгоцену нит за ткање дирљиве приче о мермеру који краси здање на Тргу Републике.
„Није ме срамота да куцам људима на врата и да их питам оно што ме занима. Неко ми отвори, неко не. Неочекивано дођем до свега што ме занима, вероватно и због тога што људи у мојим очима виде потребу да нешто сазнам“, каже Ненад Новак Стефановић.
Тишина града уткана у рукопис
Свака кућа, зграда, здање, поред фактографских података, крију и бројне тајне својих станара, власника, архитеката и градитеља. Некада су то обични људи, а некада славни уметници, писци, владари. Неке од тих прича Стефановић је испричао и у претходној, веома популарној књизи „Водич кроз љубавну историју Београда“, а неке су покренуле његову машту и инпирисале га да их развије у прози.
Иако нам није открио детаље о новом роману, Стефановић нам је, ипак, признао да је све почело од једне београдске куће која му је заокупила пажњу и побудила радозналост.
„И таман сам почео да пишем, кад је кренуло ово ванредно стање и град се потпуно утишао. Та тишина Београда се сада некако увлачи у мој рукопис, тако да сам одједном почео да пишем у неком сасвим неочекиваном кључу. Пошто живим на булевару, бука која из њега допире утиче на ритам мога писања. Сада се то неочекивано мења“, каже Стефановић и додаје да му ове нове околности, ипак, доносе нека нова сазнања, пре свега о самом себи.
