Филм је уступљен Спутњику са поруком њеног аутора Евгенија Баранова Србима да се чувају током актуелне пандемије вируса корона.
„Браћо, сад када морате да се придржавате правила током трајања полицијског часа, желео бих да вас подржим једном врло важном и занимљивом причом“, поручио је Баранов у уводном делу филма.
У повести о реликвијама нема и не може да буде безначајних детаља. Пут највећих светиња дуг 2000 година познат је у општим цртама. Међутим, и до дан-данас неки сегменти и даље су тајна. Таква је и једна прича о томе како су светиње које су спасавали од бољшевика доспеле у Копенхаген, у руке мајке последњег руског цара — царице Марије Фјодоровне.
Познато је да су 1919. године, пре него што су црвени освојили град Гатчина, светиње које су се налазиле у месном Храму биле тајно пренете преко најближе границе у Естонију. Њих је буквално на рукама изнео старешина храма у граду Гатчина, отац Јован Богојавленски, који је касније постао духовник ранијег руског патријарха Алексија Другог. Потом се светињама губи сваки траг све до краја 1921. године, када су се на чудесан начин обреле у Данској у рукама царице удовице. Ови документи су оригинални доказ. Сада знамо ко је, како и у каквим околностима успео да царске светиње врати у руке Романова.
Дакле, вратимо се рукописима. Године 1920. млади гроф Павел Грабе обрео се заједно са својом породицом у изгнанству у Копенхагену, где се и запослио у великој данској спољнотрговинској фирми. Руководство компаније неочекивано доноси одлуку да младог човека службено пошаље у Естонију. Тамо се младић упознаје са данским конзулом који у престоници Естоније води веома неумерен начин живота. У једној од билијарница у Талину, младом Грабеу пришао је непознат човек који се по свој прилици представио лажним именом – кнез Ишчејев. Речи које је незнанац мало касније рекао младићу, Павел Грабе је запамтио за читав живот:
„Промислу је угодно да Ви својој Отаџбини учините непроцењиву услугу. Ви, рекао је осећајно, имате јединствену прилику да ова блага пренесете на безбедно место, да остану очувана све док цар поново не стане на чело државе. Посебан значај ових реликвија је у томе што оне потврђују легитимност монархије у очима њених поданика!“
Проћи ће неколико дана и нови познаник Павла Грабеа показаће младом човеку место где се две године скривају најважније светиње хришћанског света. План спасавања реликвија био је овакав: наговорити или уценом принудити данског конзула да светиње пошаље дипломатском поштом у Копенхаген. Ноћу, везаних очију, младог Грабеа довозе у неки женски манастир. Ту је човек, који се крио под презименом Ишчејев, још једном младог грофа подсетио на значај који светиње имају за руски престо:
„Када дође време да се обнови монархија“, рекао је кнез замишљено и као да расуђује са самим собом, „ове реликвије добиће огроман значај за оне који их буду поседовали... Ово благо није безбедно у Естонији. Бољшевици, влада Естоније, а најважније, Ватикан и Руска православна црква ван граница Русије, чак и Малтешки витезови и сам Бог зна ко све још – верујте ми – траже и желе да завладају овим реликвијама ради властитих циљева, политичких и свакојаких других. Само драго камење је уистину као из бајке и вреди читаво богатство. Пре или касније неко ће открити где су скривене. Ето зашто морамо да их доставимо на сигурно место...
Након што су ове речи изречене, Грабе је први пут угледао реликвије које је потом морао да скрива испод кревета, све док попустљиви дански конзул ипак није ставио дипломатске печате на поштански сандук који је послат у Копенхаген... Проћи ће готово сто година када ће, сада већ бивши председник Црне Горе и бивши премијер бивше Југославије, невољно потврдити речи које је 1921. године, касно ноћу у непознатом естонском манастиру, изрекао човек који се скривао иза имена кнеза Ишчејева...
Аутор текста: Горан Шимпрага
