Уколико упоредимо сличне догађаје који су се десили у ближој прошлости, током 19. и 20. века, не улазећи даље у прошлост, приметићемо да су пандемијски моменти изазивали крупне промене и на глобалном, и на регионалном, и на плану појединих држава, наводи он.
„Наиме, велике пандемије као своју главну последицу имају страдање великог броја људи. Са друге стране, оне изазивају миграторне процесе. На трећем, али не мање значајном нивоу, оне изазивају економске потресе који имају дугорочне последице“, објашњава он.
Једна пандемија је већ утицала на промену модерног света
Наш саговорник подсећа на последице које је на свет оставила пандемија шпанске грознице непосредно после Првог светског рата. Пандемија шпанске грознице узела је више живота него рат након кога се појавила, али је имала и друге последице.
„Она је суштински утицала на економску кризу из двадесетих година у Европи и читавом свету и добрано је утицала и допринела појави, јачању и успостављању недемократских, диктаторских и ауторитарних режима у појединим државама. Пре свега, треба рећи да је последица Првог светског рата и економске кризе након њега јачање фашизма у Италији, односно јачање нацизма у Немачкој. Нема никакве сумње да ће и пандемија корона вируса оставити негативне последице на време у коме живимо“, сматра Ристић.
Последице ће се, према његовом мишљењу, најпре осетити у економској сфери, а потом и у свим аспектима повезаним са њом.
„Дакле, могу се очекивати одређени миграторни процеси који су сада слабијег интензитета. Али чини ми се да ће након одређеног броја смртних исхода највећа и најтежа последица бити економска криза у коју је свет већ увелико закорачио“, каже Ристић.
Промене ће највише осетити најсиромашнији и најразвијенији
Према мишљењу социолога Слободана Вуковића, поред економских промена, постпандемијски свет очекују и геостратешке промене. Оне ће, додаје он, покренути и море других промена. Какве ће оне бити, не знамо.
„Сви ти економски и геостратешки односи утицаће и на све остале односе. Дубина друштвених промена зависиће од дубине економских промена. Ако се промене односи у економији и ако дође до велике незапослености, ако долази до смањења плата, ако долази до отпуштања радника, доћи ће до промена на свим нивоима“, каже Вуковић.
Ако, на пример, земље европског југа, у којима око двадесет одсто националног дохотка долази од туризма, доживе драстичан пад туристичких посета (што је сасвим извесно), те земље запашће у кризу великих размера, додаје он.
У свету се помиње да ће економска криза која очекује свет након пандемије бити равна Великој економској кризи из 1929, која је национални доходак Краљевине Југославије смањила за око 50 одсто. Слично је било и у Америци и Немачкој. Незапосленост која ће бити узрокована падом националног дохотка у САД, утицаће на цео свет, напомиње Вуковић.
„Они ће упумпати велики новац, што већ раде и што су урадили и 2008. Међутим, 2008. је долар био главно платежно средство и имали сте велику куповину америчких обвезница. Долар и даље јесте главно, али није и једино платежно средство и није толико доминантан на тржишту колико је био пре дванаест година. Он је остао у плаћањима одређене робе, али многе трговинске трансакције између земаља врше се у рубљама, јуанима или еврима“, каже он.
Купци америчких државних обвезница 2008. били су Кина, Јапан, Саудијска Арабија и Русија. Питање је ко ће их сада куповати, додаје Вуковић.
У економској прерасподели богатства највише ће, према његовим речима, страдати најсиромашније, али и технолошки најразвијеније земље, јер неће имати тржишта на којима би продавале своје производе.
„Колико ће неслагање у ЕУ утицати на унутрашње односе у њој, питање је. Мислим да ће се ЕУ одржавати на вештачком дисању и да неће пропасти, али никада неће бити као што је била пре овога“, сматра Вуковић.
Будуће америчко-кинеске односе Вуковић назива најкомпликованијим у свету и питање је какви ће они бити. Хоће ли се наставити трговински рат између две земље, најважније је питање према његовом мишљењу.
Сада тек имамо наговештај улазних фактора који ће одредити будућност промена које ће захватити постпандемијски свет.
„Једино што можемо да кажемо јесте да ће промена бити, али због тога што не знамо величине, не можемо да кажемо у ком обиму. Не можемо да знамо колико ће радника остати без посла, колико ће породица бити растурено. Не знамо, на пример, колико ће се у Србију вратити људи који су у иностранству остали без посла. Не знамо ни колико ће државе успети да пацификују унутрашње прилике. То зависи и од финансијске моћи и од стабилности друштава“, наводи Вуковић.
Неизвесност већ влада у свету
Може се рећи да осећај неизвесне будућности провејава кроз коментаре и расправе међу интелектуалцима, политичарима и јавним личностима у целом свету. Овакво стање можда је најбоље описао некадашњи амерички секретар Хенри Кисинџер у ауторском тексту који је недавно објавио у листу „Вол стрит џорнал“:
„Надреална атмосфера изазвана пандемијом ковида 19 подсећа ме како сам се осећао као младић у 84. пешадијској дивизији, током битке у Арденима. И сада, као и крајем 1944, постоји осећај додатне опасности, усмерен не ка одређеној особи, већ насумичан и разоран.“
И други интелектуалци широм света питају се како ће изгледати постпандемијски свет. Шта ће превладати – свеприсутна контрола и националистички изолационизам са једне, или глобална солидарност са друге стране, пита се један од најзначајнијих светских мислилаца данашњице, израелски интелектуалац Јувал Ноа Харари.
На дилему између тоталне контроле и слободе упозорава и грчки лекар и интелектуалац Танасис Дрицас, који даје песимистичну слику будућности људског рода, која се, према његовом мишљењу, састоји од тоталне контроле, док ће људи у том строго контролисаном друштву живети као амебе.
Хоће ли промена стратегије у глобалном управљању након пандемије постати могућа или ће произвољне одлуке политичара о отпочињању трговинских ратова или негирању климатских промена наставити да одређују судбину планете, пита се главни уредник шпанске Вангардије Ђорди Хуан.
„Песимистичан сам према ставу да ће глобални лидери променити став након пандемије, али верујем да ћемо ми, грађани, на улици наћи моралну снагу ојачану дугим полицијским часовима. Ми смо једини који можемо донети промене“, сматра он.
Са друге стране, бугарски књижевник Георги Господинов је оптимистичан у погледу постпандемијске будућности и сматра да ће кључне ствари остати какве су и биле - људи ће и након пандемије читати књиге, радовати се и плакати.
„... да ће данашња деца имати своју децу и да ће све бити као и пре 20 година. То није мала ствар. Напротив, то је заправо све. Мислим да постепено и са понизношћу (то је важна реч) почињемо да разумемо колико је важно да сачувамо јучерашњи свет и да га пренесемо сутрашњици“, пише он.
