Иако ће – поготово на либералном Западу – многи доћи у искушење да овакав модел понашања, у виду необазирања на остатак света и на сопствену реч, ставе на душу актуелном председнику САД Доналду Трампу, прослављени интелектуалац Ноам Чомски подсетио је у једном недавном интервјуу да је проблем много дубљи. И да није започео с Трампом.
Највећа спољна претња
Још од „убиствених терористичких злочина администрације Роналда Регана у Централној Америци и Бушове инвазије Ирака“, подсећа Чомски, „за велики део света Сједињене Државе су постале отпадничка суперсила и највећа спољна претња... У очима великог дела света, заправо, главна отпадничка држава данас јесте Америка“.
Штавише, указује Чомски, ова врста перцепције постојала је и у време Барака Обаме, добитника Нобелове награде за мир – у „Галуповом“ истраживању светског јавног мњења из 2013, када је постављено питање која је држава највећа претња светском миру, „САД су победиле; нико други им није био ни близу“.
И неформално гласило америчког спољнополитичког естаблишмента, магазин „Форин аферс“ признаће још 2004. године да „чак и за своје заговорнике, Сједињене Државе имају озбиљан проблем легитимитета“.
Специјална улога САД
Вашингтон, међутим, за то не мари много. „Легитимитет Америци нису дали међународно право и институције, већ Хладни рат и специјална улога коју је у њему имао Вашингтон“, охоло пише Роберт Кејган, један од водећих америчких неоконзервативаца, који тврди да због тога САД за себе задржавају право да интервенишу „било где и свуда“.
Иако мека моћ Америке опада, опомиње с тим у вези Ноам Чомски, њене „резерве тврде моћи су огромне. Ниједна друга земља не може да наметне оштре санкције по сопственом нахођењу и да примора треће стране да им се повинују... Нико други нема стотине војних база широм света и могућност да прибегне сили кад хоће и без последица. Идеја наметања санкција Америци, или било чега другог сем млаке критике граничи се с комичним“.
Значи ли то да је свет осуђен на насилничко понашање Америке и на њене унилатералне потезе, чак и када су они супротни интересима свих других? Због чега Сједињене Државе све чешће остају усамљене на међународној сцени? И када ће због тога почети да трпе последице?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима говорили новинари Синиша Љепојевић и Ђуро Билбија.
Полуге моћи
Полазећи од дефиниције „отпадничке државе“, какву употребљава и амерички Стејт департмент, а односи се на државу која своје интересе настоји да спроведе без обазирања на усвојене стандарде међународних односа и на основне принципе међународног права, „Америка несумњиво потпада под сопствену дефиницију отпадничке државе“, указује Синиша Љепојевић.
„Међутим“, додаје, „и даље постоји један кључни моменат који јој омогућава да некажњено настави са таквим понашањем – то је долар, будући да је и даље 60 одсто девизних резерви у свету изражено у доларима, као и 80 одсто светске трговине. Долар је кључни инструмент америчке бахатости и онога што ова држава ради. Истовремено, то што ради, она ради управо да би очувала такав статус долара, почев од ратова на Блиском истоку, који су и покренути када су поједине државе из тог региона изразиле намеру да своју нафту продају у некој другој валути“.
„Америка је и даље довољно моћна да би блокирала сваки покушај остатка света да је третира као отпадничку државу“, указује Ђуро Билбија на још један фактор на коме почива феномен америчке некажњивости, упркос понашању које заслужује сасвим другачији третман. „Томе доприноси и чињеница да pax Americana почива на систему вазалних држава и потчињености пирамиди моћи на чијем су врху САД. У том смислу и НАТО представља изузетно битну карику, јер са једне стране он обезбеђује упумпавање новца у америчку војну индустрију, а са друге стране омогућује и контролу држава које тобоже имају статус савезница.“
Промена односа
Па ипак, сагласни су „Спутњикови“ саговорници, иако драстичне промене не треба очекивати у кратком року, оне су неизбежне.
„Хаос који је наступио после Хладног рата Америка је искористила да још више наметне своју доминацију. Међутим, у периоду који је уследио, она је очигледно почела да губи тај положај“, наводи Синиша Љепојевић. „Она и даље има капацитет да убије, да казни доларом, али она нема капацитет да организује и води империју у новим околностима. Њихова елита то не жели да прихвати и зато сад у узалудном покушају очувања статуса кво и долази до овог силеџијства у међународним односима – иако силе у успону, као што су Русија и Кина, уопште нису ни заинтересоване за ривалство са Америком, јер им је јасно да такав концепт односа сам себе руши, већ желе да иду путем сопственог развоја који је отворен и за све друге који желе да му се придруже.“
А „својим једностраним потезима, који укључују чак и претње савезницима као у случају гасовода ’Северни ток 2‘, Америка заиста ризикује да остане сама. Штавише, као што можемо да видимо, овакав модел понашања све више продубљује и поделе унутар саме Америке...“, закључује Ђуро Билбија: „Отуда за њих сва ова игра и додатно постаје све ризичнија.“
