Реч је о епидемији колере на југу СССР. Како је совјетска влада брзо и ефикасно сузбила ширење опасне болести и које су лекције из овог догађаја научене?
У овом тренутку свет живи у ери такозване VII колерне пандемије која је почела још 1961. године, достигла свој врхунац 1970-их, али је и даље активна у неколико природних изолата, углавном у земљама Африке и Југоисточне Азије. Међутим, у СССР колера је уништена 1970. године. Штавише, стопа смртности током избијања епидемије 1970. године била је мање од 1%, што је невероватно мало за тако опасну заразну болест.
Још у античком добу колера је била позната под различитим именима. Међутим, „античка“ колера је и даље остала локална болест која jе обично почињала у делти реке Ганг, а затим је захватала углавном становништво Индијског потконтинента.
Карантин је примењиван и 1817. у Астрахану
Све се променило након 1817. године, када је у свету кренуо талас непрекидних пандемија колере, које су у XIX век однеле више људских живота него епидемија било које друге болести у претходним вековима. Нова, опасна колера стигла је у Русију 1817. године и дошла до Астрахана, где су успели да је зауставе оштрим карантинским мерама.
У XIX веку знање човека о колери је било фрагментирано и углавном емпиријско, засновано на методама покушаја и грешака. Лекари чак нису знали да је главни начин да се човек зарази прљаве руке и фекалије болесних људи, па су зато мере карантина често биле несистематичне и бесмислене. По Русији је 1830-их година било много нереда изазваног колером, који су на неки начин били опаснији од саме болести.
Мање-више ефикасан систем мера за сузбијање колере разрађен је тек крајем XIX века. У СССР је VII колерна пандемија стигла 1970. године. Показало се да је седма пандемија као „бенгалска“ колера из 1817. године која садржи нову опасну мутацију.
Колера је готово истовремено избила дуж обале свих јужних мора СССР — избијање епидемије се догодило у Астрахану (1270 људи), Одеси (126 људи), Керчу (150 људи) и Батуми (17 људи). Прво жариште је било у Батуми у јулу 1970. године. Међутим, тамо су успели брзо да исконтролишу епидемију, пратећи све контакте оболелих и уводећи строге карантинске мере. Ипак, један од заражених у Батуми, преминуо је већ другог дана. А у преостала три жаришта, ситуација је врло брзо постала изузетно опасна.
Крим и Одеса у строгом карантину
Средином августа 1970. године, главна жаришта колере су били Астрахан, Одеса и Керч. Ситуација у последња два града је била најтежа јер се епидемија колере поклопила са шпицом туристичке сезоне. Постало је јасно да летовалишта Керч и Одесу који су средиште епидемије, треба затворити, а преостале делове Црног и Азовског мора максимално блокирати.
За борбу против епидемије, у августу 1970., године формирана је Свесавезна комисија за ванредне епидемије при Министарству здравља СССР.
Поред овлашћених представника власти, део комисије су били и водећи научници-лекари. Они су предложили примену читавог низа ограничавајућих и карантинских мера за борбу против колере, у комбинацији са идентификовањем и лечењем већ оболелих.
Ситуацију је закомпликовала чињеница да је у том тренутку годишње око 5 милиона грађана СССР одмарало у јужним летовалиштима, од чега је око 1,2 милиона људи пристизало по туристичким аранжманима, а остали су одмарали по свом програму. Да је сва та људска маса покупила опасну колеру у жариштима заразе и разнела је широм земље, епидемија би се „дочепала слободе“.
Зато је за све нерезидентне становнике зоне епидемије уведен режим посматрања, који подсећа на тренутни приступ самоизолацији.
И онда су људи покушавали да избегну изолацију
Узимајући у обзир период инкубације колере, посматрање је трајало пет дана у току којих су људе држали у „чистим“ школама, техничким школама, пансионима и пионирским камповима, под строгим надзором медицинског особља. За посматрање су коришћени чак и путнички аутомобили који су постављени у слепим улицама. У Одеси су у ове сврхе били укључени бродови Црноморског паробродарства.
Наравно да се принудно посматрање, пре добијања дозволе за одлазак, није допадало никоме. Током принудног посматрања регистровано је више од 200 случајева покушаја бекства, али су их све зауставили припадници снага безбедности. За бег из зоне карантина људи су покушавали да користе рибарске чамце и друге мање чамце.
Незадовољство становника из других градова који су били у карантину почело је да опада тек после 23. августа 1970. године, када су по наређењу Савета Министара СССР службена путовања и одмори, уз очување плате, били продужени свима који су били у зони карантина. Тако је пракса „принудних празника“, која је уведена крајем марта 2020. године, била прилично успешно тестирана у СССР пре педесет година.
У августу и септембру посматрање је прошло око 180 хиљада људи и тако се строги режим карантина исплатио. После првих случајева избијања епидемије колере, који су почетком августа пронађени по читавој земљи, више није било изласка инфекције из зона карантина.
Ипак, цео август и почетак септембра 1970. године, у Одеси, Керчу и Астрахану било је време потпуне неизвесности. Да би се осигурале карантинске мере на територији полуострва Крим, укључено је више од 9,4 хиљаде војних лица, 26 хеликоптера и 22 патролна бродића. Посебно јак прстен војника и технике је чувао центар заразе — град Керч.
Борба са „дивљацима“, трговцима и смећем
Треба нагласити да је званични карантин уведен само у жариштима епидемије - Керчу, Одеси и Астрахану. Преостала летовалишта Крима, приморски делови Азовског и Црног мора, покушавали су да се максимално ослободе посетилаца.
Са организованим туристима све је било лако. Почетком августа, посебном одлуком Свесавезне комисије за ванредне епидемије, укинути су сви уласци крузера у кримске луке, укључујући и оне са страним држављанима. Издавање пансиона, туристичких база и кампова на Криму је било забрањено, а већ издате, али неискориштене упутнице су отказане, а људи су из одмаралишта хитно послати кући.
Теже је било са „дивљим“ туристима, којих је било најмање два пута више од организованих туриста. За такав број људи било је тешко организовати карантин или посматрање. Стога је локалним властима било наређено да „спроведу агитаторски рад без наглашавања болести“, да не би дошло до „непотребне панике“.
Међутим, „на терену“ се догодила мало другачија ситуација. Конкретно, на чувеној Златној плажи, саопштење о епидемији и затварању полуострва на 45 дана за улазак и излазак прочитали су спомињући „акутно гастроинтестиналну болест“. „Дивљаци“ нису обраћали посебну пажњу на то, али када је изговорена реч „колера“ у незваничном делу говора, одмах су реаговали и почели да склапају своје шаторе.
Строга контрола прехрамбених производа
Међу „дивљацима“ је било и оних који су одлучили да остану. Многи су се позивали на чињеницу да су већ потрошили много на пут и изнајмљене станове и намеравају да остану у одмаралишту, без обзира на опасност. Како би некако организовали овај стихијски елемент, власти су мудро реаговале: биле су затворене све централне плаже и обале у близини одводних канализационих вода, које су биле главни извор опасности. А удаљене и напуштене дивље плаже су остале отворене, што је омогућило неорганизованим људима који су остали да пливају уз минималан ризик за њихов живот.
Још један фронт против колере је била контрола прехрамбених производа. Највише су пратили „дивље“ трговце који су на сваком ћошку нудили људима у одмаралиштима кувани кукуруз и сушену рибу уз пиво.
Поред тога, на опасност од заразе људе у одмаралиштима упозоравали су путем објава у новинама, или кроз материјале за кампању. Позвали су становнике да темељно перу руке сапуном, да пију само прокувану воду, да обавезно перу све сирове производе и да користе сирово и кувано поврће на различитим кухињским даскама.
У августу и септембру 1970. године становници Одесе, Астрахана и Крима су више пута организовали чишћење територије, уз максималну тишину о епидемији која се догађала. Посебан радни подвиг направили су домари који су током два месеца чистили територије које су им биле поверене хлорним кречом, буквално заливајући њиме асфалт и ивичњаке. Сакупљање смећа било је посебно пажљиво организовано: према изјавама очевидаца, након епидемије 1970. године Крим је лети престао да изгледа као депонија.
Совјетске лекције
Свака епидемија захтева свој, јединствени приступ - јер различити вируси и бактерије имају врло различите начине ширења или природу болести коју изазивају. Међутим, имају заједничко својство - извор заразе је болесна особа која директно, или посредно може заразити друге људе. Као резултат, ограничавање контаката међу људима увек даје резултате. Болест једноставно престаје да прима толико потребно „људско гориво“ за пожар епидемије.
Након тога, борба против болести може се водити искључиво медицинским мерама, што је много лакше учинити са малим бројем случајева. То доказује СССР.
