„Овде су некада живели Хуни, који су касније населили половину Европе и уништили Римско царство. Интересантно је да сваки локални водич када је реч о историји, говори о номадском народу. Недалеко од престонице ове републике, негде на 15 километара, налазе се остаци Хуна из трећег века пре нове ере. Град Улан Уде основан је 1666. године прво као зимска насеобина Козака, а потом као тврђава и после тога град Верхнеудинск“, рекао је локални водич.
У главном граду Улан Уде споменик Лењину, истина мало необичан. Уместо обичне фигуре са руком напред, ту се налази 14 метара висока глава вође пролетеријата.
Пре око 130 година кроз Верхнеудинск је, као млади царевић, прошао Николај Други на повратку из Јапана. У његову част је на главном тргу подигнута тријумфална капија.
Грађани са поносом причају о тој посети будућег императора, али нарочито воле да причају о другој знаменитости града - о посети Чехова који је овде свраћао на путу за Сахалин. У својим белешкама он је град „Верхнединск“, назвао „лепим малим градом“.
У близини тријумфалне капије, налази се академско драмско позориште Бурјатскиј.
Његова „Лепотица Ангара“ је нешто што се мора видети. Узгред, ово је једини национални руски балет који је добио „Глинку“, државну награду Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике. То се десило пре 40 година. Сада се приказује обновљена верзија спектакла, али се измене тичу једино костима.
„У класичном балету постоје канони, а у националном и друге форме, линије и слике, рекла је Лија Балданова, извођач главне женске партије. Најважније, у „Лепотици Ангара“ је музика. Јер је она истовремено и мирна и бурна“.
Централну улицу - названу по Лењину, називају Арбатом. Најинтересантнија у овом граду је кућа трговца Камељмана са атласима. Ово старо здање се још увек користи у комерцијалне сврхе. Некада су се ту налазиле стоматолошке ординације, продавнице за продају чаја и посластичарнице и кафеџинице. Данас - винотеке, златаре и велика предузећа.
Мало даље низ улицу могуће је посетити музеј Улан-Уде.
Зграда је споменик архитектуре двадесетог века. У њему се налази експозиција посвећена историји града. Обавезно је да се попнете уз металне спиралне степенице. Говори се да су по њима ходали и престолонаследник, и Чехов.
На тавану је све посвећено деци и дозвољено им је да се играју са експонатима.
Пред улазом, традиционално дежура будистички лама.
Свето-Одигитријевска катедрала је прва камена зграда у Веркхнедуниску. Гадња је трајала око 40 година о завршила се крајем деветнаестог века. Ово је један од ретких споменика архитектуре сачуваних у стилу сибирског барока који представљају комбинацију московског барока са будистичком и оријенталним уређењем.
Историјски део града је дрвен. Ту има мало продавница и нема светлећих реклама.
Треба сачекати тренутак када у близини нема аутомобила, јер је тада могуће путовање кроз време, пре 100-150 година. Лагани мирис дима доприноси машти, а у хладној сезони многи људи се греју на пећ. Управо овде припремају домаће укусне „бузи“, тесто пуњено млевеним месом. Бузи личе на босанске мантије. Уз Бузи се пије црни чај са млеком. Ручак за двоје кошта око 250 рубаља.
Још један симбол Бурјатије, није гастрономски, већ музички. Зове се моринхур. Врат овог гудачког инструмента је у облику коњске главе, а по звуку подсећа на коњске ржање. На овом инструменту свирају и групе у Монголији.
Бурјатска култура често користи етничке мотиве и слике жена, које се сматрају чуварима огњишта и традиције. Ту традицију прате и уметници као што су Зорикто Доржијев, који је своје радове изложио на Вецијанском бијеналу 2012. године и наравно произвођачи сувенира..
