Више од годину дана, од 3. јуна 2010. године до 4. новембра 2011. године, шест учесника чувеног међународног експеримента „Марс 500“ провело је у скученом простору и готово потпуно изоловани од света. У организацији „Роскосмоса“, Руске академије наука и Европске свемирске агенције, овај пројекат је био својеврсна проба лета до Црвене планете који ће, према речима научника, заправо трајати око годину и по дана.
Симулација лета на Марс
Експеримент је подељен на три фазе. Прва група је провела две недеље у изолацији, а друга 105 дана. Најдуже је остало шест добровољаца у трећој фази. Алексеј Ситев, Александар Смолевски, Сухроб Камолов, Ромен Шарл, Дијего Урбина и Ванг Јуе су издржали 502 дана.
На располагању им је био мали комплекс који се састојао од четири модула. Међутим, могли су слободно да се крећу само у три: стамбеном модулу, који је дугачак око 20 метара, медицинском и складишном, по 12 и 24 метара. Четврти модул је био предвиђен за слетање. Током експеримента, модул су користила само три добровољца који су „посетили“ Црвену планету и „узели“ узорке марсовског тла.
На „свемирски брод“ је свако могао да донесе ограничени број личних предмета: књига, музике, филмова, друштвених игара. Међутим, није им било досадно. Током 17 месеци „лета“, добровољци су извели више од сто експеримената који су, између осталог, показали утицај дуге изолације на људски организам.
Учесници пројекта су истицали да провести толико времена у затвореном простору није било лако, и посебно тешко је било у почетку. У „повратку“ су чак играли Каунтер Страјк да би ублажили психолошки стрес.
Живот на вулкану
Неколико година касније, сличан експеримент су поновили и НАСА стручњаци. На падини једног од угашених хавајских вулкана Мауна Лоа саградили су кућу у облику куполе од 111 квадратних метара у којој је неколико тимова добровољаца провело 4, 8 и 12 месеци у потпуној изолацији.
Овај пројекат се звао Хи Сес и , као и „Марс 500“, имитирао је лет становника Земље на Црвену планету. Његови учесници су спремали јела од замрзнутих производа, спроводили су планиране научне експерименте, а сваки пут када су излазили из куполе, облачили су гломазне, неудобне скафандере.
Било какав контакт са спољним светом био је строго забрањен. Комуницирали су само са представницима пројекта, који су имали улогу запослених у Центру за контролу летова. Штавише, све поруке су стизале уз неколико минута кашњења, да би све било као у стварном лету на Марс.
Поред тога, сваки волонтер је носи специјални детектор, који је мерио ниво стреса, тон гласа и удаљеност од осталих чланова посаде. То је омогућило да се фиксирају конфликтне ситуације.
Научници са Хавајског универзитета, који су проучавали утицај дуге изолације на људско понашање и емоционално стање, истакли су да свађе није било могуће избећи. Упркос чињеници да су учесници експеримента пажљиво изабрани од скоро 700 претендената, с времена на време је долазило до сукоба. Један од најефикаснијих начина суочавања са стресом била је виртуелна стварност, која је добровољцима омогућила путовање у пријатније окружење: на обалу мора или у тропске шуме.
На Земљин сателит само девојке
Током 2015. године, шест Рускиња запослених на Институту за биомедицинске проблеме на Руској академији наука, стављено је у потпуну изолацију. У склопу експеримента „Луна 2015“, провеле су осам дана у копненом комплексу који је био као свемирски брод који лети према Земљином сателиту.
Истраживање је спроведено у истој просторији као и пројекат „Марс 500“. За разлику од претходног експеримента, површина „брода“ је била мања и није било туша. Девојке су морале да одржавају личну хигијену уз помоћ влажних марамица.
За време „лета“, учеснице су спровеле неколико експеримената процењујући ефекат изолације на женски организам. Подаци о здравственом стању преносили су се „на Земљу“ уз помоћ опреме сличне оној која се користи на МСС.
Девојке су се касније присетиле да је један од психолошки најтежих тренутака за њих било неочекивано продужење експеримента за још један дан.
Мушкарцима и женама тесно заједно у изолацији
Амерички пројекат „Биосфера 2“ у пустињи Аризона, који је трајао од 1991. до 1994. године, доживео је неуспех. Истраживачи су направили затворени еколошки систем, подељен на седам блокова, међу којима је био део тропских шума, мали океан необичног хемијског састава, пустиња и савана.
Научници су желели да открију да ли ће човек моћи да живи и ради у таквим условима. Према верзији аутора експеримента, управо такво ће изгледати свемирска насеља. Међутим, били су разочарани.
Као прво, услед брзог размножавања микроорганизама и инсеката унутар експерименталног комплекса, угинуле су многе врсте биљака које би, како се очекивало, учесници користили као храну. А ниво кисеоника је опао до критичног. Аутори пројекта су морали да достављају кисеоник и храну у куполу.
Као друго, учесници експеримента — четири мушкарца и четири жене — свађали су се међусобно. Поделили су се у неколико зараћених група, што је у великој мери закомпликовало истраживање.
Прва фаза „Биосфере 2“ је заустављена пре планираног рока. Други покушај спровођења изолационог експеримента такође није успео. Овог пута, научницима је понестало новца.
Ипак, сличан пројекат који је организовало особље Института биофизике Сибирског огранка Руске академије наука у Краснојарску још 1972-73. године, био је прилично успешан. Истраживачи су изградили комплекс БИОС-3, који је представљао затворени еколошки систем. Неколико месеци су слали групе добровољаца, од једног до три човека, да живе тамо. Најдужа фаза експеримента је трајала 180 дана.
