Линта сматра да би Меморијални центар био место које чува сећање на српске жртве геноцида НДХ током читаве године, а циљ је да се документује историја српског народа за време трајања НДХ, односно, да се настави попис српских жртава.
По њему, Меморијални центар би организовао бројне и разноврсне образовне програме и израђивао едукативне материјале за грађане и образовне и друге установе у Србији и свету.
Стефан Радојковић, виши сарадник Музеја жртава геноцида у Београду, подсећа да је држава основала овај музеј још 1992. године, који има непроцењиву историјску грађу, али да не постоји адекватан простор где би она могла да буде и изложена. Другим речима, ми то већ имамо.
Српски „Јад вашем“ постоји, али нема простор
„То што Линта предлаже, ми већ имамо, само друштво и политичке елите морају да уложе више у Музеј жртава геноцида у који није улагано 28 година. Ми имамо институционалне претпоставке за тако нашто. Имамо и измене и допуне закона о култури, који експлицитно наводи да је Музеј жртава геноцида кровна матична организација за све меморијале у Републици Србији“, истиче наш саговорник.
Радојковић напомиње да у статуту музеја пише да је у њиховој надлежности читав 20. век и страдање српског народа и наравно, других народа који су живели на овим просторима и још живе.
„Тако да нема потребе да се прави неки нови музеј страдања српског народа. Статус нас обавезује да се бавимо геноцидом у НДХ над Србима и другима, као и Балканским ратом, Првим и Другим светским ратом, ратовима деведесетих“, истиче наш саговорник.
Он каже да је главни проблем то што, за разлику од „Јад Вашем“ комплекса у Израелу који заузима читаво брдо у Јерусалиму, са изложбеним просторима, музејима, салама и више стотина запослених, наш музеј има на располагању неколико канцеларија и запошљава десетак људи од којих и нису сви стално запослени. Једино што имамо довољно је историјска грађа.
Богата историјска грађа
„Када се чини геноцид, обично се то ради да трагови не остану, тако да артефакте скоро и да немамо. С друге стране, имамо око 10.000 фотографија, између три и пет хиљада књига, плус архивска документа којих је највише из Другог светског рата и нешто мало мање из деведесетих“, објашњава наш саговорник.
Радојковић каже да савим сигурно у Београду постоји неко место где би Музеј геноцида могао да се смести, како би све богатство које поседује и које може да се надограђује, било доступно свакоме.
Слично мишљење има и историчар Дејан Ристић, који истиче да Србија располаже свим капацитетима да успостави нешто слично меморијалном центру „Јад Вашем“ у Јерусалиму, или као што је музеј Холокауста и друге сличне институције, јер већ четврт века располаже референтном националном институцијом — Музејом жртава геноцида.
„Није нам потребна нова институција јер је већ имамо. Имамо пребогату грађу и врхунске стручњаке. Оно што је неопходно је да ту институцију, која је 25 година подстанар, обезбедимо тако да добије одговарајући простор, који би осим службених просторија и депоа обухватао и изложбени простор и простор који је неопходан за истраживачке делатности“, истиче наш саговорник.
Цело брдо у Јерусалиму за комплекс
Иначе, Меморијални центар „Јад Вашем“ основан је 1953. на основу одредаба закона изгласаног у израелској Скупштини. Од самог оснивања, „Јад Вашему“ је поверено документовање историје јеврејског народа за време Холокауста, уз очување сећања на шест милиона жртава и преношење наслеђа Холокауста новим генерацијама путем архива, библиотеке, школе, музеја и признања „Праведник међу народима“.
Смештен на Хар Хазикарону, Брду сећања у Јерусалиму, „Јад Вашем“ представља велики комплекс са стазама оивиченим дрворедима које воде до музеја, изложбених простора, архива, споменика, скулптура и спомен-обележја.
