Од аплауза до шерпи и бакљи: Хумана акција претвара се у балконски рат у Србији

Док се аплаудирало лекарима у знак подршке у борби против опаког вируса, политика је била суспендована, све до пре неколико дана, када се са прозора зачуло још нешто осим аплауза – протестна бука од ударања у шерпе и лонце. Онда је уследио одговор присталица власти, а затим и протести опозиције у време полицијског часа...

Од аплауза преко шерпи до балконског рата

Осврћући се на то да је аплауз за лекаре у почетку био неполитичан, програмски директор „Демостата“ Зоран Пановић оцењује да није јасно да ли је опозиција подршку лекарима временом препознала као подршку власти, односно, да ли је лупање о шерпе и лонце усмерено против аплауза.

„Не верујем да у исто време неко аплаудира лекарима, а да после неколико минута удара у шерпе и лонце. То је једно врло сложено и сензибилно питање – ко шта и у ком тренутку мисли? Мислим да је генерална подршка лекарима временом изгубила смисао у односу на политичке поделе, тако да се и лекари тумаче на тај начин, у смислу да су неки подлегли притиску власти“, сматра саговорник Спутњика.

С друге стране, социолог Владимир Вулетић оцењује да ударање у шерпе и лонце не треба повезивати са аплаузом, који је био израз спонтане жеље грађана да се захвале и одуже медицинским радницима.

„Ово стварање буке је нешто сасвим различито. Пре свега, оно има своју политичку функцију, која је несумњиво повезана са жељом различитих политичких актера, пре свега опозиционих, да оживе своју позицију, јер је током ове ситуације њихова активност потпуно престала“, истакао је Вулетић, који процењује да је сада право време да се почне са политичким активностима, јер се ванредном стању назире крај.

Повратак у деведесете

Пановић оцењује да је бакљада још један од контраефеката власти, одговор на изазов који је поставила опозиција и покушај да се санира опозиционо лупање у шерпе и лонце.

Наш саговорник сматра да је са шерпама дошло до неког симболичког повратка у деведесете године, али напомиње да је људима тада, психолошки, било лакше, упркос томе што су времена била тешка, јер је постојала врло јасна подела – „ми“ и „они“.

„Помало је тужно да, после ’96, ’97 године опет имамо шерпе и лонце, али треба направити јасну разлику. Тих година су шерпе и лонци били за одбрану изборне воље, односно, одбрану гласова које је опозиција освојила и победила у многим градовима у Србији, укључујући Београд. Сада није баш јасно да ли су шерпе и лонци позив да се изађе на изборе, да опозиција крене офанзивно у борбу против власти или су подршка бојкоту“, каже Пановић.

Вулетић сматра да опозиција  покушава да мобилише што већи број присталица, јер они који праве буку охрабрују друге који исто то чине, а истовремено узнемиравају, па чак и плаше, оне ка којима је усмерена.

„Мислим да ће обичним људима, једноставно, прекипети и да ће, на неки начин, цену за то платити они за које се препознаје да су читаву ту ситуацију изазвали. Зато мислим да ово није баш најбољи начин опозиције. Нисам сигуран да ли су рачунали на неку врсту одговора који долази од власти“, каже Вулетић.    

Друштвени јаз све дубљи

Пановић је српско друштво окарактерисао као подељено и указао да то може да се примети и увече на терасама, а као најприкладнији модел за наше друштво наводи модел друштва на Косову из осамдесетих и деведесетих година.

„Нама мало фали да имамо феномен приштинског корзоа – да свако иде својом страном улице. Наравно, то није лако  у пракси спровести, иако би био најподеснији модел. Корона вирус и пандемија, као и свака ванредна ситуација, нису могли да доведу до ублажавања политичких тензија, већ су се оне распламсале“, тврди Пановић и додаје да се друштвени јаз још више продубио.

Интензивнија политичка борба

Како је Вулетић проценио, политичка утакмица ће се наставити тамо где је стала пре пре почетка ванредног стања, али је питање – којим интензитетом?

„Опозиција, изгледа, на овај начин шаље поруку да и даље намерава да се ванинституционално бори, односно, учествује у политичком животу, а владајућа групација ће, несумњиво, на то правити одговоре. То је нешто што може да створи врло наелектрисану друштвену атмосферу“, сматра Вулетић.

Са њим је сагласан Пановић, који оцењује да се ситуација вратила у „колотечину омраза“ и да су људи верификовали стање које је било пре епидемије, с тим што је сада додатно радикализовано.

Поређења с бомбардовањем – неукусна

Он примећује да људи често пореде тренутну ситуацију са бомбардовањем, што карактерише неукусним, јер политичка генеза није иста – бомбардовање је било политички индуковано, а корона није, иако се временом политизовала у складу с поделама.

„Вучићева победа против короне, ако је буде, може бити прилично опипљивија од Милошевићеве над НАТО. Милошевић је дуже пролонгирао изборе. Избори нису били одмах после бомбардовања. Бомбардовање је завршено у јуну ’99, а избори су били тек 24. септембра 2000. године. Овде ћемо, изгледа, врло брзо имати изборе ако се ствари нормализују. Тако да, нису то баш идентичне ствари“, истакао је наш саговорник.